Ako ne odmorimo mozak, ni godisnji odmor pomoći nam neće!

Možda nije prava letnja tema, a možda baš i jeste. Dođeš, budeš i odeš.

Kada ćeš doći, koliko ćeš biti i kada ćeš otići, nepoznanica i dalje. Verujem da se nikakvim prognozama i planiranjima i dogovaranjima i uklapanjima ni jedan od ova tri procesa ne mogu tačno znati. Ako mene pitate, meni je skroz ok što je tako… Ima onu dozu čarobne čudesne čarolije nepoznatog…

Sa druge strane verujem da svi mi biramo sva ova tri procesa. I početak i trajanje i kraj. Meni lično to tek zvuči čudesno čarobno!!

Bude mi žao pomalo što toga većina nas nije svesna, ili ne uvek ili ne sve vreme…

Većina ljudi previše razmišlja. Stalno je u nekim razmišljanjima, čak i ako prevrću jedno te isto razmišljanje,  mnogo sebe daju u to. Valjda zato što se tako čini da su zaposleni, da nešto veliko, moćno i bitno za svet rešavaju. Ne kažem da se nekada ne rešavaju začovečanstvo bitne stvari, mislim na ona razmišljanja nas većine sa planete, razumete me, verujem… Tim zdušnim razmišljanjima najčešće izazivaju sažaljenje okoline koja ih zdušno žali. A u ovom energetskom svetu, svaka energija žalosti dodaje još po paket na sve sirote koji su žaljeni, pa oni onda zaista postaju jadni jer već od tužnog i punog žalosti energetskog okruženja, zaista ne vide izlaz, ne vide drugačiji izbor. I prođe onaj proces bivanja ovde natovaren sažaljenima i tugama i sumornim licima sa opuštenim usnama. I kada im to određenog momenta dosadi, pa odu, opet pakovanja žalosti. Ubi čoveka preogromna žalost, a onda dobija i nakon svog odlaska još doze toga.

A šta je još sve drugačije moguće?

Umesto silovitog, svakodnevnog, istog, iz petnih žila razmišljanja, gde se vrlo često ne maknemo sa istog mesta, bi li bilo promena kada bi više bili svesni sebe i svog postojanja i fenomenalne energije čiji smo deo, i dozvolili da nam sa samog izvora životne energije dođu rešenja svih naših razmišljanja? Kako? Traženjem, postavljanjem pitanja i dopuštanjem da budemo i da nam bude. Na primer : Koje su sve načini da se ova situacija reši? Šta ne vidim a kada bih video to bi u potpunosti promenilo situaciju ? Čudesno je da se tada pojave takva rešavanja do kojih mi ne bi došli našim načinima razmišljanja.

Mnogi svoje bivanje ovde provedu u trnom stanju, i čak su i ponosni na to, hvale se. Naviknuti da trpe, izveštili se u tome, pa se i ne štrecaju više. Nije to loše. Nego… šta ako ima i bolje od toga? Šta ako bi biranje da se ne bude u trpnom stanju nego u aktivnom, radosnom stanju takođe bilo ok za njih? Ili, u šta verujem, još bi im se više svidelo. No, nepoznanica im je to, zato mnogi ipak biraju i dalje trpna stanja.

Kako iz toga ? Postajanjem svesni da je to naše svakodnevno bivanje trpno stanje, čak i kad se uz to stalno smešimo, da je to nas izbor da budemo tako, i svesnim odabirom drugačijeg stanja. Drugim putem teško da može, a uz to, ovo je i najjednostavniji način. Sada stop trpno stanje! Sada biram drugačije! Hajde da vidim kako će mi biti!

Svet neće stati ni ako nikada ne idemo na odmor, niti ako svako malo idemo na odmor. Nekolikominutni, nekolikosatni, nekoliko dana, nekoliko nedelja, nekoliko meseci, nekoliko godina… Pitanje je šta biramo za sebe? Zaslužujemo li odmor ili nam i nije baš potreban (hehe…) pa i ne idemo…godinama, decenijama… 

Gde je granica do koje se vuče, i vuče i vuče pa i kada je ručna povučena a put i uzan, i grbav, i čvornovat…?  Dokle a da sebi ne dodelimo titulu neuspešnog, nedoslednog, neistrajnog…? Koje bi promene bile kada bi sve gledali samo kao na jedan izbor, koji se kao takav, može i promeniti? Uvek kada za nas taj izbor više nije ni radosno ni udobno, ni izazovno, ni zabavno, ni inspirativno?

I tako, dođose mi ova razmišljanja u vreo letnji dan, kada je do mene stigla vest da je jedan od meni dragih ljudi, noćas izabrao otići. Ne mogu reći da me nije zaustavilo u momentu, jer mnogo toga divnoga nas vezuje, i zahvalna sam što je bila deo mog života i mog odrastanja i što je ostavila puno dublju poruku za mene, nego što je možda planirala.

Jedno je sigurno, neću je napakovati paketom sažaljenja i tuge. 

Poslaću joj zahvalnost otkucajima svog srca orošenu suzama…i znam da ce osetiti i razumeti…

I kao i sva druga razmišljanja i ovo su samo neka od mojih razmišljanja na određene teme, protkane ličnim iskustvima i doživljajima. Svaka misao deo je mojih dosadašnjih izbora. Buduća razmišljanja biće na osnovu budućih izbora. 

Moje bivanje ovde je Čudesno i svakim danom sve Čudesnije. I kako može još bolje od toga?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/ako-ne-odmorimo-mozak-ni-godisnji-odmor.html

Život nije samo besomučno jurcanje za poslom!

Reče nekada davno čuveni Hans Kristijan Andersen: “Nije dovoljno samo živeti – rece leptir…Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća.“

Pa ko šta oseti iz ove njegove misli, čini mi se da ni gosp. Hans nije drugačiji efekat hteo, kada je napisao ovu svoju misao.

U meni se pokrenulo izuzetna bitnost, da pored svakodnevnih obaveza, imamo vremena za uživanje u suncu, slobodi i primetiti cveće oko nas. Sve to pod jednim imenom, za pauzu.

Kada se treba praviti pauza? Sada. Odnosno, upravo tada kada se oseti potreba za njom. Kada u talasu rada dođe pad energije, e tada. Tada u toku dana, tada u sred nedelje, tada u sred meseca, tada u sred godine. Da li će to nešto naškoditi poslu? Da li će svet zbog toga prestati da postoji? Zemlja prestati da se okreće? Neće. To naravno svi dobro znamo. Ipak… Ipak se ne držimo toga. Jer smo u ubeđenjima, raznim stavovima i tačkama gledišta, da to nije dozvoljeno. Možda ćemo biti proglašeni neodgovornim? Prema poslu, prema porodici, prema čovečanstvu?

A da li bi bilo neodgovorno prema poslu, porodici, čovečanstvu, ako nas nepoštovanje unutrašnjeg zova za pauzom, dovede u stanje bolesti, pa budemo nesposobni za bilo kakav rad? O tome se ne misli. Ili ako se i pomisli, to se odmah odbaci. Čudno je to, zar ne?

I koje je to pravilo koje slepo sledimo, kada je dozvoljeno napraviti pauzu, odmor? Da li ste ikada razmišljali o tome?

Šta ako bi sledeći potrebu organizma za pauzom, nakon nje doveli do veće i poboljšanije aktivnosti? Šta ako bi nakon pauze bili efektivniji i tako bili veći doprinos i sebi i poslu i porodici i čovečanstvu?

Ljudi dragi, život nije samo besomučno jurcanje na ili za poslom. Istrošimo se tako vrlo brzo, ne stignemo primetiti ni rast dece, ni naše sazrevanje, ni promenu na biljkama, kod kućnih ljubimaca… I zarađeni novac, koliko god da je, ne umemo ni kvalitetno potrošiti, niti uživati u darovima koje donosi.

A novac je također energija, koja voli da uživa zajedno sa njegovim kreatorom. Tužno mu je samo se štancati i stavljati na gomilu ili trošiti na razne situacije, koje njegovim vlasnicima neće doneti užitak, već samo puko zadovoljavanje osnovnih potreba ili čak i “hirovitih” potreba, u kojima se istinski ne uživa. 

I tako novac, jadan, stvara se i nestaje, nemanjući prostora i vremena da se pokaže koliko različitih užitaka može priuštiti ljudima kod kojih boravi. I kako ga takvi užitci umnožavaju?

Kada je vreme za užitak? Za pauzu? Ako osetite da je sada, onda je sada.

Sve posle toga je iznuđivanje na užitak i zloupotreba energije novca.

Mislite o tome dok ste na ovoj planeti i dok vas život svako jutro probudi.

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/zivot-nije-samo-besomucno-jurcanje-za.html

Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče!

U jednom momentu se nalazimo negde, a u sledećem, već iz raznih razloga, ne možemo i dalje biti na tom mestu.

Da li je to ok?

Da li je bilo ok tada, kada smo stigli i zastali i ostali na tom mestu?

Da li će dalje, na drugom mestu, biti ok?

A ša ako je i tada bilo ok i sada je i nadalje će biti, bez obzira gde se nalazili?

U nekom trenutku smo voleli nešto i nekoga, a u nekom narednom više ne.

Šta ako to ne znači da nismo dosledni i da ne znamo šta hoćemo? Nego je samo do naših izbora? Koji se mogu menjati. Svaka promena dovodi do nove priče. Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče.

Znam za jednu sjajnu ženicu. Školovala se za ekonomistu, koji će raditi u kancelariji. I radila je. Dok nije došlo do nekih promena koje su je maknule sa tog mesta. Nije htela kukati i tugovati, pa je prihvatila da radi i u smenama u proizvodnji, fizički rad, koji nije zahtevao puno pameti. Samo rutine fizičkih pokreta. To je svako, pa i ona, znao, da je samo privremeno. I jeste bilo privremeno. Usudila se toliko se izmaknuti sa svog dobro poznatog mesta poslovanja, koji je godinama pre toga radila, dodaću vrlo uspešno, i otisnuti se u nove države i nove poslove.  

Poslove o kojima nije ni mislila da će ikada raditi. Nikada pre. Do tada, kada se pojavila ta mogućnost, kao izbor promene u njenom životu. Da radi kao negovateljica. Bez završene medicinske škole, ali sa željom da vidi šta se krije u tom izazovu, radila je stručne poslove medinskog osoblja. Vrlo uspesno. Ono što me zadivilo, bilo je, kada je rekla da uživa kada kupa bakicu. Bakicu kod koje radi. Da li je zavolela taj posao? Rekla bih da jeste. Koji će biti njeni daljni izbori, ko to zna. Sigurno znam jedno, a to je da će uvek naći da radi ono, u čemu će iz raznih razloga, nekada samo njoj poznatih, uživati.

Nekada se desi da se klackamo u izboru, šta odlučiti. Pa se klackamo, čas nas vuče jedna, as druga strana. Ili tabanamo u mestu. I čini se, da nema mogućnosti da se bilo šta promeni.

I u pravu smo. Samo nam se čini. Jer, uvek će se desiti neka nova mogućnost, koja će voditi na neku stranu. Da li ćemo je prihvatiti, je do nas. 

Šta se sve može promeniti ako prihvatimo ponuđenu mogućnost? Pa šta ako ubrzo vidimo da nam to nije bila pametna odluka? Tada, opet će postojati mogućnost izbora, ostati, tabanati u tom mestu, ili krenuti drugim putem. 

I uvek, uvek će biti tih situacija.

Ne verujete?

Dajte malo bacite pogled iza ramane, gde ste sve bili i šta ste sve radili i koje ste sve izbore imali i koje ste sve izbore prihvatili i koje sve izbore niste prihvatili.

No, vidite?

Zar nije moćno?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/05/ako-se-usudimo-menjati-zivecemo-drugacije-price.html

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html

Nista nije ukazivalo da ce uspeti: Ipak jeste!

Pored uobičajenog “normalnog” posla, uključila se u onu vrstu “nenormalnih”, mnogi bi rekli “sektaških poslova”.
Porodica je bila izbezumljena, partner posebno.
Prijatelji u čuđenju, šta joj bi odjednom, bila je tako normalna. I vredna i skromna i znala je gde joj je mesto.
Nije joj bilo lako protiv svih njih. Pa je rešila da ne ide toliko protiv njih, nego da ide svojim putem, kuda je dobar osećaj vodi.

U celoj toj “sektaškoj priči”, kraj nje su bili tek-tek nekolicina osoba, koji su i sami bili u tim “nenormalnim poslovima”. I razumeli su u čemu je, jer su i sami prošli taj put. Neko sa više otpora, neko sa manje, ali su sledili ono što je u njima treperilo i skakutalo. Zato su joj i dali prave recepte, da joj što više olakšaju njen put.

Sa toliko osoba protiv nje, sejala je seme lepo lagano, brinula koliko je mogla, nekada suzama zalivala, a opet sjajem svog srca negovala.
A seme ko seme, treba mu određeno vreme da se primi, a tek da nikne. Čekala je momenat samo da se pojavi, da vidi ohrabrenje, pa će već lakše dočekati i rast i razvoj.

Malo-malo je ili njen ili partnerov kofer, spakovan, bio pred vratima. Ne zna se čiji više puta. Trebalo je živeti sa tim.
Nakon izvesnog vremena, ugledala je tek proklijalo seme. Bio je to prvi znak ohrabrenja. Koliko mu se samo radovala. To znaju oni koji su isto tako čekali svoja posejana semena da niknu….
Iako nedovoljno za sav uloženi trud, kojeg su sa svih strana šibali vetrovi, toliko jaki, da kada sjaj njenog srca ne bi bio toliko jak, seme bi bilo davno iščupano.

Sa novom dozom vere, nastavila je svoj put, i semena su jedno po jedno nicala. Nije svako seme izniklo. Bilo je onih koji su zauvek ostali u zemlji (ili možda i ne zauvek) i onih koji su sa prvim vetrom odleteli negde.

Vremenom su  rezultati bili sve vidljiviji. Koferi nje i partnera su i dalje povremeno bili spremni kraj vrata, no ona i dalje nije odustajala. Vredno je radila i sve ostale normalne podrazumevane poslove, a u slobodno vreme pratila svoj put srca.

I onda je jednog dana stajala na bini. Na onoj svečanoj, a ispred nje puna sala publike, među njima onih koji je znaju i puno onih koji je ne znaju. U ruci je držala ček sa pozamašnim iznosom na njemu, koji je bilo na njeno ime.  Uspela je! Uspela je!

Sada je i onaj način, na koji većina ljudi priznaje uspeh, bio vidljiv. I sada su i njena porodica i prijatelji bili sa drugačijim stavom. Još je poneko zamuckivao i vrtio glavom verujući i dalje da to ipak nije čist posao, i ko zna šta će da bude dalje, no i oni su bili u publici.
I on je bio u publici. Sa osmehom i ponosom. Bez kofera.
Uspela je.
Držala je ruke na srcu, zahvaljivala svima i disala zahvalno.
“Uspela sam….”

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/04/nista-nije-ukazilo-da-ce-uspeti.html

Kada imaš svoje snove, znaš sta je tebi važno

Bila sam osoba koja nije sebe vrednovala, koja je mislila da će biti voljena ako se podređeno ponaša, da se samo radom i radom i radom može zaslužiti poštovanje, da je uživanje nešto što će biti ok kada se dođe u neke poznije godine, da je ženi sa decom ok ako su u strahu od muškog u kući… jer to sam videla i  rekli su mi da je tako, a ja sam poverovala. Jesam, jer nisam verovala da postoji drugačije, a i nije bilo u mojoj okolini nekoga ko bi mi rekao da je i drugačije moguće. A tek pokazao!

Sa svojih trideset godina lekari su mi konstatovali dijagnozu, od koje se ne umire ali je neizlečiva, što znači do kraja života uz lekove i da je poželjno da uvek imam nekog kraj sebe.

U proteklih dvadeset godina, od svoje dece sam bila fizički odvojena, na duže ili kraće vremenske intervale, neko vreme od oboje više od 2500 km, viđala sam svoju decu godišnje maximum tri meseca, pa onda i manje. Nakon toga su se njih dvoje odvojili jedno od drugog, nakon decenije i po života zajedno, što je tek bila trauma, pa je ona od tada kod mene a on je ostao kod svog oca, 2500 km daleko od nas. Pa smo se viđali max mesec dana u jednoj godini.

Sa svojim sadašnjim partnerom smo u nekom momentu, pre deset godina, ostali istovremeno bez posla, bez bilo kakvih primanja, bez dovoljno novca za preživeti mesec, hraniti se i platiti račune. Ovo navedeno je u najgrubljim crtama, mnogo toga ima što neki određeni ljudi sem mene još znaju, a ima i toga što sem mene i osobe sa kime se dešavalo, niko drugi ne zna još uvek.

I znam da se ovo ne razlikuje od većine drugih, vaših priča.Niti mislim da je moja priča najtužnija. Nije ni poenta u tome. Poenta je da po ko zna koji put podvučem i naglasim da je to bilo nekada, a da već odavno puno toga nema.

Da se ne mora ostati u priči u kojoj smo trenutno a nismo sretni. Početak je krenuo kada mi se upalila sijalica da ja vredim. U doba kada sam do toga došla, internet se tek pojavio i nije bilo ni ovoliko pomoći i podrške, kao što sada ima, osobi koja je rešila da prekine sa svojom tužnom pričom. Vrlo malo pomoći sa strane.

Naredni veliki trenutak promene je bio, kada sam rešila da je dosta kukanja da mi je partner neophodan da bi i ja i deca imali ispunjen i radostan život. Zavolila sam samu sebe. I tada je mogao i mene neko da zavoli, neko ko je takođe potpun  i kada je sam.

Sledeće veliko otkriće je bilo kada sam se odvojila na duže i na daleko od moje dece. Kada mogu bez njih da živim, mogu i bez bilo koga drugog – od tako nisam očajnički vezana ni za koga i otkačila sam se od očekivanja koje neko ili neki odnos treba da mi ispuni. To je donelo mnogo jednostavnosti u moj život.

Meni je u životu važno da sa svojom decom imam dobar odnos i da oni međusobno imaju dobar odnos, da je među nama ljubav uvek i bila i biće, bez obzira na trenutna stanja.

Bez ozbira na sva tumbanja, padanja i podizanja, što pojedinačno što zajednički, to danas svi troje živimo. Uspela sam. Uspeli smo.

U međuvremenu, moje bolesti više nema, raskinula sam odnos sa njom, jednostavno, zaustavivši je svojom odlukom, rekavši sebi i njoj da je dosta. I da što smo se do tada družili, družili smo se, shvatila sam zašto je došla, i da je sada vreme da ode. Dale smo jedna drugoj što smo trebali i imali dati. Od tada više cenim i svoje telo i svoj organizam. Hranim je i negujem da nam bude dobro. Uspela sam i tu.

Moj partner mi je pokazao da je emotivni odnos, odnos između dvoje slobodnih i svesnih ljudi, koji mogu i sami da žive i nisu zajedno zato što ne mogu bez onog drugog preživeti, nego zato što je u dvoje mnogo lepše. Pokazivanjima ljubavi smo se više puta zajednički učili, što zato što nismo bili naučeni, što zato što smo bili povređivani, pa iz straha nismo pokazivali ljubav. Prevazišli smo to zajedno. Mada, i dalje učimo i radimo na našem odnosu. Svakom novom stepenicom nam je sve lepše. Uspeli smo. I uspevamo i dalje.

Iz nezaposlenosti, hrabro smo pokrenuli svoje privatno poslovanje. Ta hrabrost je bila direktno od Boga podržana, zato smo i pregurali i opstali. Iz zahvalnosti što je od Boga podržana, poslovanje je temeljeno na kvalitetu i poštovanju ljudi. Uspeli smo.

Vreme i novac uložen u moje lične edukacije, jer mi je važno to, je znanje koje prenosim drugima, svakome ko je odlučio da se pokrene iz svoje tužne priče. Bilo uopšte životne tužne priče ili samo određenog tužnog dela.

Svaki dan mi je pun uzbuđenja i zanimljivosti i nikada nije isti kao prethodni. Nemam perioda dosađivanja. Imam periode kada sam opuštenija i radosnija i zadovoljnije i kada nisam. Glavna razlika u odnosu na nekada i u odnosu na neke iz mog okruženja, je da znam šta uraditi sa tim periodima. Znam kako sa njima…

Kada znaš šta je tebi važno, znaćeš i šta trebaš raditi da ih ostvariš.Uvek ćeš imati pomoćnike koji će biti voljni da ti pomognu, potraži ih i zatraži da ti pomognu.

Ako budete zatražili moju pomoć, znajte da sa mnom možete da idete samo u pravcu kako jednostavnim putem doći do vaše radosti. Znam da može tako, sama sam svedok tome. 

tekst objavljen http://www.sretnazena.com/2017/04/kada-imas-svoje-snove-znas-sta-je-tebi.html

Zahvalnost, Čudesna pitanjca i Bars tretman

Svi već dobro znamo da kada zaista tražimo neko rešenje, neku promenu, onda zaista i nađemo.

Meni je u mojim traganjima Access doneo veliki deo promena i rešavanja dosta toga tugaljivog, nesigurnog, nesvesnog… Nakon što sam počela primenjivati naučeno, a i dalje tragati za još, moja životna priča je umnogome drugačija.

Prestavljam vam Access Consciousness, kao način i metod i alat za više lakoće, radosti i obilja u životu i što je mnogo bitnije, za više svesnosti.

Acccess Consciousness (pristup svesti) je skup takvih alata, i verbalnih i telesnih, koji nam pomažu da proširimo svoju svesnost o sebi i životu uopšte, tako da imamo više i lakoće i radosti u bilo kom delu svog života : u zdravstvenom delu, delu komunikacija, partnerskim ili poslovnim odnosima, finansijskom stanju, poslovanju...

Access je drugačiji pogled na život. Drugačiji u smislu da je mnogo lepše i radosnije živeti bez stalnog osuđivanja ili prosuđivanje sebe ili drugih, da li je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, već živeti svesni sebe, svojih postupaka, svojih akcija koje činimo, šta činimo, a ne da kao autopiloti mehanički ODRAĐUJEMO svoj život.

Ono što nama čini kočnicu da bi živeli drugačije svaki dan su naši stavovi i mišljenja i tačke gledišta,  koje smo pokupili tokom života. Mnogi od njih nas bukvalno drže u jednom mestu godinama, zato što nismo spremni pogledati šta se krije iza toga? Ima li nečega i izvan tih stavova, uverenja, mišljenja? I nekada je nekome potrebna pomoć da se reši SAMO DA POGLEDA ima li nečega izvan toga. A kada vidi, nekome je potrebna pomoć i da se snađe. I ma kako čudno zvučalo, mnogima je TEŠKO DA SE SNAĐU u boljem okruženju i životu.

Jer to nije opšte prihvaćeno. Nije uobičajeno da se ne bude u stresu, u stalnom strahu za nekoga ili nešto, u svakodnevnoj drami i traumi. A onda, ako niste takvi, okolina Vas neće prihvatati i voleti. No da li je zaista tako?

Ako mislite da nije i ako želite izaći iz takvog načina života, velika pomoć je Access Consciousness, i u sklopu njega Bars tretman.

Barsi su tačke koje se dodiruju na glavi ispod kojih su svi elektromagnetni zapisi o svim mislima, osećajima, stavovima, uverenjima, tačkama gledišta, koje smo pokupili tokom životu a vezanu su za brige, strahove, novac, kontrolu, kreativnost, starenje, telo, sexualnost, zahvalnost, tugu, radost, iscelenje… Dodirom Bars tačaka, moždani talasi se usporavaju, telo je čak i u teta stanju, mada je osoba budna i svesna (osoba može i da spava ako tako želi, Barsi svakako deluju). Mi se tada nalazimo u modu da otpuštamo sve nepotrebno i budemo spremni za dopuštanje.  Za otpuštanje svako zna da treba, i to je sada već većini prihvaćen proces za koji znaju da treba da se prođe. Ali zašto spominjemo dopuštanje? Dopuštanje je skoro još mističnije za mnoge, jer radimo da dozvolimo da imamo više radosti i lakoće. Sećate se, već sam rekla, iako čudno, no mnogi ne dozvoljavaju sebi ni da se oproste od stresa, da prekinu svoj svakodnevni odnos sa stresom, a kamoli da imaju više radosti. Možda zvuči čudno, ovome se trebamo učiti. Iako je radost naše prirodno stanje, što više godina imamo, sve ga se manje sećamo. Sem ako nismo odlučili i izabrali da ne bude tako (kao ja na primer).

I ceo Access i sam Bars tretman su alati koji mogu biti od pomoći da prekinete sa jednim načinom života i živite drugačije. Primenjuje se u svim oblastima gde želite nešto promeniti.

Access se u osnovi temelji na pitanjima, slični su afirmativnim izjavama, samo u obliku pitanja. Pitanja su ta koja otvaraju mogućnosti, koja kada se postave, podignu energiju i samo to nešto je prodrmano i spremno na menjanje. Pitanja osnažuju, dok svako zaključivanje, na osnovu informacija našeg uma sa kojim raspolaže, a raspolaže sa onim što smo mi u njega postavili, su ograničenja. Zaustavljaju tok energije, a KADA SE TOK ENERGIJE U NAMA ZAUSTAVI, ili ga pristisnemo u nameri da ga umirimo da ne divlja previše, lagano na tom mestu najpre od nedostatka energije samim tim i tuge, prvo jedna ćelija uvene, pa druga i treća, nakon toga tkivo, pa organ i ceo organizam. I onda smo bolesni. I sad, odakle krenuti sa lečenjem? Pored lekova, koji u prvoj liniji smiruju situaciju kada je organizam ugrožen i kada boli, valja se rešiti samog uzroka, a on je ona potisnuta energija koju smo mi sami potisnuli. Znači, nju treba osloboditi. Jedan od načina je Bars tretman i korišćenje pitanja. S tim što to “bolest”, možemo koristiti ne samo za zdravstveno stanje, nego i za bolest u odnosima, u poslu, u novcu…

Evo par primera.

- Svako jutro, umesto kuknjave što je sat ili mobilni  opet  zazvonio, uz lepo fino teglenje da se prodrmamo i lakše fizički pokrenemo, postavimo pitanje : Koje me moćne i veličanstvene avanture i primanja danas čekaju? Kome ja mogu biti danas od pomoći? Nasmešite se usput i pustite da energija pitanja ode, i da Vam tokom celog dana šalje odgovore na Vaše pitanje.

- Umesto da ste na partnera ljuti, iz već gomile razloga zbog kojih to možemo biti, zapitajte se : Šta ja mogu promeniti kod sebe da bi naš odnos imao više radosti i lakoce i ljubavi? Ili : Koji doprinos možemo biti jedni drugima?

- Umesto da samo gledamo u novčanik ili bankovni račun i pljujemo jer nema dovoljno u njemu koliko bi hteli, postavimo pitanje: Koje su beskonačne mogućnosti priliva finansijskih sredstava iz izvora koje sada još ni ne znam da postoje?

- Umesto da tapkate u mestu sa Vašim poslovanjem, bilo da je Vaše lično ili ste negde zaposleni, pitajte: Poslovanje, šta ja mogu da učinim za tebe da se razviješ? Šta ti je potrebno da bi se razvio?

- Umesto da tugujete i dramite nad situacijom u kojem ste zarobljeni kao u nekoj kutiji, zapitajte se: Šta bi bilo da izađem iz kutije? Kakav je život van moje kutije?

I ovo su samo neki od primera i neki od oblasti u kojima funkcionise Access i njegov alat pitanja.

Pored njega, ZAHVALNOST za sve što imate, jeste i činite  i što ćete tek imati, biti i činiti je osnova za promenu u životu. Osvrnite se oko sebe i primetite šta sve imate a ni ne primećujete da imate, pa uzimate za nebitno, potpuno nevažno. A imate telo, oči, noge, ruke, mozak, auto, mobilni, decu, roditelje, prijatelje, krevete, escajg, čaše, ormane, garderobu, usisivač… dalje nabrajajte Vi…

Zašto je bitna zahvalnost? Zato što svaka energiju koja je u Vama privlači još toga i još toga sa takvom energijom, a zahvalnost ima energiju sa najvišom frekvencijom, i ona privlači još toga sa takvom energijom, a to su ljubav, radost, znanje, sloboda, poboljšanja... I zapravo, zašto bi uopšte nešto više boljega dobijali, ako niste zahvalni za ovo što trenutno imate?

Ako koristite pitanja svaki dan, i ako primećujete na čemu sve treba da ste zahvalni, ne postoji mogućnost da se život ne promeni i da u Vašem životu nemate više i radosti i lakoće i obilja.

I za kraj, na sve ovo, dodajte jedno Čudesno pitanjce, a to je: I kako može još bolje od ovoga? I pustite, da Vam se svaki put nakon ovog pitanja, život potrudi da Vam pokaže.  A hoće, verujte, jedna čeka već da pokaže. Samo Vi nikako da zatražite. 

Čudesna pitanjca možete svaki dan čitati u FB grupi Život koji volim, evo ovde

 https://www.facebook.com/groups/1673867066220978/

I setite se da ih i koristite svakodnevno....inače su samo gomila slova na jednom mestu....

slike preuzete  Taksu Healing Haven  , Infinite Space  i    Posts from the Path