Prigovarati ili ne prigovarati? To je pitanje!

Ne verujte da je svako prigovaranje neminovno nikome i ničemu ne koristi. Da, može biti da je u pitanju samo definisanje same reči prigovaranje, no ovu reč svi više-manje znamo i koristimo. Za različite vrste prigovaranja.

Ali ako ne kažemo nekome da nam se nešto ne dopada, da nam ne prija, kako uopšte taj neko drugi može znati da je tako? Svaki put fino kulturno vaspitani oćutimo i isklimamo glavicama kao da je sve ok i kako nam prija i godi i kako se i nama to sve baš tako uklapa i poklapa…a u sebi ceo vulkan proključao. 

I kakva korist od vulkana? Bljuje vatru i sve što ima u sebi izbacuje, no gde? U našu unutrašnjost. Gde ostaje i taloži se i povremeno pusta signale da je prisutno i da bi vrlo rado otišao izvan nas. 

No, mi fino kulturno vaspitani, naučeni smo i da takve signale trebamo umirivati. Posle toga postanemo bolesni, no, ako fino vaspitani želimo i dalje biti dobro prihvaćeni, to je sasvim za očekivati. Pogotovo ako već imamo više od tri decenije života. Podrazumeva se da se od nečega boluje.

No, da se vratim na prigovaranje.

Kakve koristi možemo imati ako ga primenjujemo?

Ako prigovorim i kažem da meni ne treba da se u sitna crevca do perfekcije sređuje moj prostor i neguje moje telo, onda to znači da to meni nije toliko bitno i samim tim znači da druga osoba koja je u interakciji samnom, ima opušteniji pristup i slobodnije može da obavlja to što radi i samim tim i ostane još više slobodnog vremena za druge aktivnosti. A ono što je i meni bitno – kada pre završimo sa radovima, ostaje i meni slobodnog vremena za druge radove i aktivnosti, uključujući i uživanje na moj način. A ako mi je potrebno do prefekcije raditi, onda sve dok se do toga ne dovede, troši se vreme na dovođenje do toga. Trošimo ga na obe strane. Ovako, kada se zna da se ide do perfekcije, nema razmišljanja – što pre se do nje stigne, pre se može nešto drugo raditi.

Ako nekome kažem da mi ne prija da u to doba idem negde ili jedem ili radim neku fizičku aktivnost a druga osoba me je vrlo srdačno pozvala, dajem prostora da moje mesto zauzme neko ko će u tome više uživati od mene. Tada, kada to za mene nije uživanje. Kada bude, tada će i poziv biti oberučke prihvaćen. Takođe, dajem prostor i osobi koja me pozvala da dođe do veće i bolje mogućnosti sadržajnije provedenog vremena, jer je sa osobom kojoj će to tog momenta biti veći doprinos nego meni. Samim tim, veći doprinos i za osobu koja je pozvala. Veći doprinos za mene, jer sebi dajem slobodu da biram. 

Svaki put kada se prigovara, ne mora neminovno da bude samo forme radi. 

Nekada je u pitanju sama suština odnosa. Da, to onda obično zovemo fino kulturno odbijanje na učtiv način. Govorim ti šta mi se dopada i šta mi prija, a šta ne, tako i ako ti odmah ne odgovara, vrlo brzo shvatiš, jer ti se pokaze vrlo očigledno, i budeš zahvalan što sam onda prigovarala. Jer bi inače puno toga suštinskog propustio. 

Zovite kako želite, no obratite pažnju na suštinu.

p.s. Moja razmišljanja nakon što smo obe, na jednom mestu našeg zajedničkog angažmana, jedna drugoj rekle, kako je ona to tako  radila meni, zato što je mislila da meni tako treba, a ja rekla njoj kako sam ja ćutala jer nisam htela da budem neko ko prigovara...

Fine kulturne obe.

Sada obe znamo kako sledeći put. Na obostranu našu radost. Već se unapred radujem sledećem susretu.

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/07/prigovarati-ili-ne-prigovarati-to-je.html

Ko zaslužuje odmor ?

Idete negde na odmor?

Ili,dajete li sebi odmor od svakodnevnog radnog dana, na neki Vaš način, način koji Vama prija?

Pojavilo mi se Čudesno pitanjce u meni, kada ispod slika gde je neko na odmoru, u komentarima piše, zaslužio si/zaslužila si.

I jeste to lepa kulturna rečenica i dobar osećaj, rekla bih empatija prema osobi koja je na odmoru.

I to naravno jeste sve lepo i ok, i ne ulazim u procenjivanje je li iskreno ili ne, ispravno, pogrešno, dobro, loše i slične kategorizacije.

Pojavi mi se pitanje : Ko su osobe koje ne zaslužuju odmor? Šta su one uradile ili šta nisu uradile? Po čemu se oni razlikuju od ovih koji idu na odmor i zaslužili su?

I posebno, kada komentar daje osoba koja neće nikuda na odmor, niti će imati odmor.

Zaista misli za sebe da nije zaslužila odmor? :)

<3

slika preuzeta ovde http://www.iserbia.rs/novosti/kako-izbeci-zamku-godisnjih-odmora-759/

Ako ne odmorimo mozak, ni godisnji odmor pomoći nam neće!

Možda nije prava letnja tema, a možda baš i jeste. Dođeš, budeš i odeš.

Kada ćeš doći, koliko ćeš biti i kada ćeš otići, nepoznanica i dalje. Verujem da se nikakvim prognozama i planiranjima i dogovaranjima i uklapanjima ni jedan od ova tri procesa ne mogu tačno znati. Ako mene pitate, meni je skroz ok što je tako… Ima onu dozu čarobne čudesne čarolije nepoznatog…

Sa druge strane verujem da svi mi biramo sva ova tri procesa. I početak i trajanje i kraj. Meni lično to tek zvuči čudesno čarobno!!

Bude mi žao pomalo što toga većina nas nije svesna, ili ne uvek ili ne sve vreme…

Većina ljudi previše razmišlja. Stalno je u nekim razmišljanjima, čak i ako prevrću jedno te isto razmišljanje,  mnogo sebe daju u to. Valjda zato što se tako čini da su zaposleni, da nešto veliko, moćno i bitno za svet rešavaju. Ne kažem da se nekada ne rešavaju začovečanstvo bitne stvari, mislim na ona razmišljanja nas većine sa planete, razumete me, verujem… Tim zdušnim razmišljanjima najčešće izazivaju sažaljenje okoline koja ih zdušno žali. A u ovom energetskom svetu, svaka energija žalosti dodaje još po paket na sve sirote koji su žaljeni, pa oni onda zaista postaju jadni jer već od tužnog i punog žalosti energetskog okruženja, zaista ne vide izlaz, ne vide drugačiji izbor. I prođe onaj proces bivanja ovde natovaren sažaljenima i tugama i sumornim licima sa opuštenim usnama. I kada im to određenog momenta dosadi, pa odu, opet pakovanja žalosti. Ubi čoveka preogromna žalost, a onda dobija i nakon svog odlaska još doze toga.

A šta je još sve drugačije moguće?

Umesto silovitog, svakodnevnog, istog, iz petnih žila razmišljanja, gde se vrlo često ne maknemo sa istog mesta, bi li bilo promena kada bi više bili svesni sebe i svog postojanja i fenomenalne energije čiji smo deo, i dozvolili da nam sa samog izvora životne energije dođu rešenja svih naših razmišljanja? Kako? Traženjem, postavljanjem pitanja i dopuštanjem da budemo i da nam bude. Na primer : Koje su sve načini da se ova situacija reši? Šta ne vidim a kada bih video to bi u potpunosti promenilo situaciju ? Čudesno je da se tada pojave takva rešavanja do kojih mi ne bi došli našim načinima razmišljanja.

Mnogi svoje bivanje ovde provedu u trnom stanju, i čak su i ponosni na to, hvale se. Naviknuti da trpe, izveštili se u tome, pa se i ne štrecaju više. Nije to loše. Nego… šta ako ima i bolje od toga? Šta ako bi biranje da se ne bude u trpnom stanju nego u aktivnom, radosnom stanju takođe bilo ok za njih? Ili, u šta verujem, još bi im se više svidelo. No, nepoznanica im je to, zato mnogi ipak biraju i dalje trpna stanja.

Kako iz toga ? Postajanjem svesni da je to naše svakodnevno bivanje trpno stanje, čak i kad se uz to stalno smešimo, da je to nas izbor da budemo tako, i svesnim odabirom drugačijeg stanja. Drugim putem teško da može, a uz to, ovo je i najjednostavniji način. Sada stop trpno stanje! Sada biram drugačije! Hajde da vidim kako će mi biti!

Svet neće stati ni ako nikada ne idemo na odmor, niti ako svako malo idemo na odmor. Nekolikominutni, nekolikosatni, nekoliko dana, nekoliko nedelja, nekoliko meseci, nekoliko godina… Pitanje je šta biramo za sebe? Zaslužujemo li odmor ili nam i nije baš potreban (hehe…) pa i ne idemo…godinama, decenijama… 

Gde je granica do koje se vuče, i vuče i vuče pa i kada je ručna povučena a put i uzan, i grbav, i čvornovat…?  Dokle a da sebi ne dodelimo titulu neuspešnog, nedoslednog, neistrajnog…? Koje bi promene bile kada bi sve gledali samo kao na jedan izbor, koji se kao takav, može i promeniti? Uvek kada za nas taj izbor više nije ni radosno ni udobno, ni izazovno, ni zabavno, ni inspirativno?

I tako, dođose mi ova razmišljanja u vreo letnji dan, kada je do mene stigla vest da je jedan od meni dragih ljudi, noćas izabrao otići. Ne mogu reći da me nije zaustavilo u momentu, jer mnogo toga divnoga nas vezuje, i zahvalna sam što je bila deo mog života i mog odrastanja i što je ostavila puno dublju poruku za mene, nego što je možda planirala.

Jedno je sigurno, neću je napakovati paketom sažaljenja i tuge. 

Poslaću joj zahvalnost otkucajima svog srca orošenu suzama…i znam da ce osetiti i razumeti…

I kao i sva druga razmišljanja i ovo su samo neka od mojih razmišljanja na određene teme, protkane ličnim iskustvima i doživljajima. Svaka misao deo je mojih dosadašnjih izbora. Buduća razmišljanja biće na osnovu budućih izbora. 

Moje bivanje ovde je Čudesno i svakim danom sve Čudesnije. I kako može još bolje od toga?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/ako-ne-odmorimo-mozak-ni-godisnji-odmor.html

Život nije samo besomučno jurcanje za poslom!

Reče nekada davno čuveni Hans Kristijan Andersen: “Nije dovoljno samo živeti – rece leptir…Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća.“

Pa ko šta oseti iz ove njegove misli, čini mi se da ni gosp. Hans nije drugačiji efekat hteo, kada je napisao ovu svoju misao.

U meni se pokrenulo izuzetna bitnost, da pored svakodnevnih obaveza, imamo vremena za uživanje u suncu, slobodi i primetiti cveće oko nas. Sve to pod jednim imenom, za pauzu.

Kada se treba praviti pauza? Sada. Odnosno, upravo tada kada se oseti potreba za njom. Kada u talasu rada dođe pad energije, e tada. Tada u toku dana, tada u sred nedelje, tada u sred meseca, tada u sred godine. Da li će to nešto naškoditi poslu? Da li će svet zbog toga prestati da postoji? Zemlja prestati da se okreće? Neće. To naravno svi dobro znamo. Ipak… Ipak se ne držimo toga. Jer smo u ubeđenjima, raznim stavovima i tačkama gledišta, da to nije dozvoljeno. Možda ćemo biti proglašeni neodgovornim? Prema poslu, prema porodici, prema čovečanstvu?

A da li bi bilo neodgovorno prema poslu, porodici, čovečanstvu, ako nas nepoštovanje unutrašnjeg zova za pauzom, dovede u stanje bolesti, pa budemo nesposobni za bilo kakav rad? O tome se ne misli. Ili ako se i pomisli, to se odmah odbaci. Čudno je to, zar ne?

I koje je to pravilo koje slepo sledimo, kada je dozvoljeno napraviti pauzu, odmor? Da li ste ikada razmišljali o tome?

Šta ako bi sledeći potrebu organizma za pauzom, nakon nje doveli do veće i poboljšanije aktivnosti? Šta ako bi nakon pauze bili efektivniji i tako bili veći doprinos i sebi i poslu i porodici i čovečanstvu?

Ljudi dragi, život nije samo besomučno jurcanje na ili za poslom. Istrošimo se tako vrlo brzo, ne stignemo primetiti ni rast dece, ni naše sazrevanje, ni promenu na biljkama, kod kućnih ljubimaca… I zarađeni novac, koliko god da je, ne umemo ni kvalitetno potrošiti, niti uživati u darovima koje donosi.

A novac je također energija, koja voli da uživa zajedno sa njegovim kreatorom. Tužno mu je samo se štancati i stavljati na gomilu ili trošiti na razne situacije, koje njegovim vlasnicima neće doneti užitak, već samo puko zadovoljavanje osnovnih potreba ili čak i “hirovitih” potreba, u kojima se istinski ne uživa. 

I tako novac, jadan, stvara se i nestaje, nemanjući prostora i vremena da se pokaže koliko različitih užitaka može priuštiti ljudima kod kojih boravi. I kako ga takvi užitci umnožavaju?

Kada je vreme za užitak? Za pauzu? Ako osetite da je sada, onda je sada.

Sve posle toga je iznuđivanje na užitak i zloupotreba energije novca.

Mislite o tome dok ste na ovoj planeti i dok vas život svako jutro probudi.

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/06/zivot-nije-samo-besomucno-jurcanje-za.html

Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče!

U jednom momentu se nalazimo negde, a u sledećem, već iz raznih razloga, ne možemo i dalje biti na tom mestu.

Da li je to ok?

Da li je bilo ok tada, kada smo stigli i zastali i ostali na tom mestu?

Da li će dalje, na drugom mestu, biti ok?

A ša ako je i tada bilo ok i sada je i nadalje će biti, bez obzira gde se nalazili?

U nekom trenutku smo voleli nešto i nekoga, a u nekom narednom više ne.

Šta ako to ne znači da nismo dosledni i da ne znamo šta hoćemo? Nego je samo do naših izbora? Koji se mogu menjati. Svaka promena dovodi do nove priče. Ako se usudimo menjati, živećemo drugačije priče.

Znam za jednu sjajnu ženicu. Školovala se za ekonomistu, koji će raditi u kancelariji. I radila je. Dok nije došlo do nekih promena koje su je maknule sa tog mesta. Nije htela kukati i tugovati, pa je prihvatila da radi i u smenama u proizvodnji, fizički rad, koji nije zahtevao puno pameti. Samo rutine fizičkih pokreta. To je svako, pa i ona, znao, da je samo privremeno. I jeste bilo privremeno. Usudila se toliko se izmaknuti sa svog dobro poznatog mesta poslovanja, koji je godinama pre toga radila, dodaću vrlo uspešno, i otisnuti se u nove države i nove poslove.  

Poslove o kojima nije ni mislila da će ikada raditi. Nikada pre. Do tada, kada se pojavila ta mogućnost, kao izbor promene u njenom životu. Da radi kao negovateljica. Bez završene medicinske škole, ali sa željom da vidi šta se krije u tom izazovu, radila je stručne poslove medinskog osoblja. Vrlo uspesno. Ono što me zadivilo, bilo je, kada je rekla da uživa kada kupa bakicu. Bakicu kod koje radi. Da li je zavolela taj posao? Rekla bih da jeste. Koji će biti njeni daljni izbori, ko to zna. Sigurno znam jedno, a to je da će uvek naći da radi ono, u čemu će iz raznih razloga, nekada samo njoj poznatih, uživati.

Nekada se desi da se klackamo u izboru, šta odlučiti. Pa se klackamo, čas nas vuče jedna, as druga strana. Ili tabanamo u mestu. I čini se, da nema mogućnosti da se bilo šta promeni.

I u pravu smo. Samo nam se čini. Jer, uvek će se desiti neka nova mogućnost, koja će voditi na neku stranu. Da li ćemo je prihvatiti, je do nas. 

Šta se sve može promeniti ako prihvatimo ponuđenu mogućnost? Pa šta ako ubrzo vidimo da nam to nije bila pametna odluka? Tada, opet će postojati mogućnost izbora, ostati, tabanati u tom mestu, ili krenuti drugim putem. 

I uvek, uvek će biti tih situacija.

Ne verujete?

Dajte malo bacite pogled iza ramane, gde ste sve bili i šta ste sve radili i koje ste sve izbore imali i koje ste sve izbore prihvatili i koje sve izbore niste prihvatili.

No, vidite?

Zar nije moćno?

tekst objavljen ovde http://www.sretnazena.com/2017/05/ako-se-usudimo-menjati-zivecemo-drugacije-price.html

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

Ne osećam se dobro kada radim ono što ne volim.

Stisnem se i, mada ređe nego pre, zastane mi u grlu knedla koja mi zasuzi oči.

Pritiska me iznutra, gromada jedna, i urla “Ne osećam se dobro! Želim napolje! Pusti me!”

Čitave generacije su odrastale na čuvenim stavovima da se završe škole da se ne bi moralo mučiti u životu. Da mi nam bilo lakše.

I prihvatili smo tu izjavu i uzeli je kao svoju, zato [to je nekada nekome završena škola zaista donela lagodniji i radosniji život. Nekada, nekome. Ne uvek i ne svakome. To niko nije spominjao.

Ne znajući za tu kvačicu u celoj priči, završavali smo škole marljivo, učili vredno, ne razmišljajući da li to što učimo, čini nas sretnim ili se o tome ni ne razmišlja, nego se usvaja da završavajući škole jesmo sretni. I tačka.

No, te vragolaste kvačice zato i postoje, da te sve, što se po bilo kakvom automatizmu radi, trge, mrdne, ošamari, osvesti. No, kao i sve drugo, i to bude za svakog drugačiji doživljaj. 

No, čini mi se da je stav o povezanosti škole i životnog zadovoljstva isuviše dobio u zaletu i jezdi i danas dosta silovito, mada, čini mi se, pomalo povlači i ručnu i globalno zaustavlja tu zarazu.

Jer jeste zaraza. Kao i sve zaraze, pokupi te ako mu se nadje makar i deliće tebe na putu i obuzme te i bude ti jedino bitno da preživiš. Po koju god cenu, neka rade sa tobom šta god, samo da preživiš.

Pa najveći broj njih preživi. 

A neki i ne, jer odluče da je zaraza koja ga je pokosila isuviše jaka za njega i izabere otići u drugi svet.

Oni koji prežive, imaju različite reakcije. Neki reše i preduzmu silovite promene u svom životu.

Neki reše da je super što su preživeli i verovatno će isto tako i naredni put, i naredni, i nastave istim životom kao pre.

Neki nešto reše, al ništa ne preduzmu, pa ostanu na tome. Lelujaju na životnom vetru, bio da je povetarac ili oluja. 

A šta ako sreća ne zavisi od završene škole? Šta ako lagodan život u klimatizovanom prostoru sa sekretaricom i automobilom i plaćenim ovim i onim, nije nužno i sretan i zadovoljan život? Šta ako nekome to uopšte nije lagodno? Ne, nije nužno nezahvalan, možda tek na putu osvešćivanja? Da je radost individualna? Da je radost u raznim akcijama koje se preduzimaju svakodnevno sebi i svetu oko nas? 

Da je radost nekome u višečasovnim vožnjama a nekome je to pravo ropstvo? Da neko bez završene škole ima puno više znanja i veština za određene kreativne akcije, koje su poslovi od kojih se lagodno živi, samo zato što ga to nešto interesuje i traga i edukuje se iz svake pore svog bića, ne mareći za školske diplome? Šta ako su neke školske diplome koje nose zvučne titule, kavez iza čijih rešetaka je utišno i ućutkano srce? Šta će srcu diploma kada je u kavezu?

Stisne me nešto svaki put kada radim nešto što ne volim.  

Zato ga primetim, prihvatim, pustim da taj osećaj prođe kroz mene, zahvalim mu se, zapitam šta je još tu u vezi toga prisutno, a za mene jos nevidljivo, nađem najbolje rešenje za sve koji su povezani sa situacijom, šeretski se nasmešim svom vernom srcu, i znamo oboje, kavez oko njega se raspršio.

Pomazim ga rukama dodirom tela, ispod koga mi on meškoljeći se, uzvrati radosnim otkucajima.

Taj osećaj se računa i broji. To volimo.

p.s. ovo ni najmanje nije priča da se ne treba školovati. Svako ko me poznaje, zna da sam uvek za edukaciju i ulaganje u sebe. Iz tog uverenja, završila sam i formalne i neformalne škole, stekla i formalne diplome i sertifikate i stekla znanja bez pisanog traga kao dokaza. No, dokazi i za jedno i za drugo ostavljaju tragove kod ljudi. Ubrajajući tu sve : i tamo gde sam debelo podbacila a školovana za to i tamo gde sam debelo podigla bez papirnatog dokaza da to znam.

Radi ono što voliš – svet čeka na tebe baš takvog!

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/05/radi-ono-sto-volis-svet-ceka-na-tebe.html

Nista nije ukazivalo da ce uspeti: Ipak jeste!

Pored uobičajenog “normalnog” posla, uključila se u onu vrstu “nenormalnih”, mnogi bi rekli “sektaških poslova”.
Porodica je bila izbezumljena, partner posebno.
Prijatelji u čuđenju, šta joj bi odjednom, bila je tako normalna. I vredna i skromna i znala je gde joj je mesto.
Nije joj bilo lako protiv svih njih. Pa je rešila da ne ide toliko protiv njih, nego da ide svojim putem, kuda je dobar osećaj vodi.

U celoj toj “sektaškoj priči”, kraj nje su bili tek-tek nekolicina osoba, koji su i sami bili u tim “nenormalnim poslovima”. I razumeli su u čemu je, jer su i sami prošli taj put. Neko sa više otpora, neko sa manje, ali su sledili ono što je u njima treperilo i skakutalo. Zato su joj i dali prave recepte, da joj što više olakšaju njen put.

Sa toliko osoba protiv nje, sejala je seme lepo lagano, brinula koliko je mogla, nekada suzama zalivala, a opet sjajem svog srca negovala.
A seme ko seme, treba mu određeno vreme da se primi, a tek da nikne. Čekala je momenat samo da se pojavi, da vidi ohrabrenje, pa će već lakše dočekati i rast i razvoj.

Malo-malo je ili njen ili partnerov kofer, spakovan, bio pred vratima. Ne zna se čiji više puta. Trebalo je živeti sa tim.
Nakon izvesnog vremena, ugledala je tek proklijalo seme. Bio je to prvi znak ohrabrenja. Koliko mu se samo radovala. To znaju oni koji su isto tako čekali svoja posejana semena da niknu….
Iako nedovoljno za sav uloženi trud, kojeg su sa svih strana šibali vetrovi, toliko jaki, da kada sjaj njenog srca ne bi bio toliko jak, seme bi bilo davno iščupano.

Sa novom dozom vere, nastavila je svoj put, i semena su jedno po jedno nicala. Nije svako seme izniklo. Bilo je onih koji su zauvek ostali u zemlji (ili možda i ne zauvek) i onih koji su sa prvim vetrom odleteli negde.

Vremenom su  rezultati bili sve vidljiviji. Koferi nje i partnera su i dalje povremeno bili spremni kraj vrata, no ona i dalje nije odustajala. Vredno je radila i sve ostale normalne podrazumevane poslove, a u slobodno vreme pratila svoj put srca.

I onda je jednog dana stajala na bini. Na onoj svečanoj, a ispred nje puna sala publike, među njima onih koji je znaju i puno onih koji je ne znaju. U ruci je držala ček sa pozamašnim iznosom na njemu, koji je bilo na njeno ime.  Uspela je! Uspela je!

Sada je i onaj način, na koji većina ljudi priznaje uspeh, bio vidljiv. I sada su i njena porodica i prijatelji bili sa drugačijim stavom. Još je poneko zamuckivao i vrtio glavom verujući i dalje da to ipak nije čist posao, i ko zna šta će da bude dalje, no i oni su bili u publici.
I on je bio u publici. Sa osmehom i ponosom. Bez kofera.
Uspela je.
Držala je ruke na srcu, zahvaljivala svima i disala zahvalno.
“Uspela sam….”

tekst objavljen na http://www.sretnazena.com/2017/04/nista-nije-ukazilo-da-ce-uspeti.html