Od razbijene usne do Mainza

Jedan period mog života je obeležen i po malo grubljim milovanjima. Pa i razbijene usne. Ne, nije bilo da mi je usna visila, i nije bilo svakodnevno – blago meni! – ali je bilo.

I verovatno je neko sada začuđen, i verovatno neko prestrašen (“to se meni nikada ne bi moglo desiti”)  i verovatno je nekome sve to dobro poznato…i od svih tih divnih žena , koja god reakcija da im je, svako ima i svoj razlog i svoj izvor dopuštanja (nedopuštanja).

Moj je bio nedostatak vere u sebe i svoje ljudske vrednosti i kvalitete i strah. Od čega strah? Za nepoverovati, ali od napuštanja. Čak i takve (takvih) osoba koje se prema meni ophode na načine koji nije prijatan. U bilo kom smislu. Nije povređjivanje samo fizičko.

U tom periodu, kao amajlija podsećaonica na sebe, posetila me je i jedna bolest. Koja je trajala deceniju, i više. Ne baš bezazlenu. Dok nisam nadošla da i je i takvo ophođenje prema meni kao i baš ta bolest, zapravo samo “ubadanje prsta u oko” da progledam. Pa sam onda i progledala.

Usledilo je moje upijanje svakakvog učenja, znanja, čitanje knjiga, slušanje, gledanje, svakoga za koga sam znala da je nekada nešto veliko promenio u svom životu. Od bilo kakvog pada do neke određene visine stigao. Bila je to moja životna priča. Bio je to moj zov duše. Da se konačno pogledam i vidim ko sam zaista i kolika sam zaista i šta mogu, a šta nije moja priča.

Koliko sam samo napredaovala od tada! Kada sada pogledam na sebe u tom periodu!

I koliko sam ponosna na sebe što sam izdržala i ostala normalna kada su moje oboje dece, koji su tada imali 13 i 14 godina, otišli od mene 2500 km daleko. I kada smo se viđali 2-3 puta godišnje, ukupno godišnje maximum dva meseca. A bili do tada nerazdvojni. Onaj ko zna za taj osećaj nerazdvojnosti, zna…

Od tada se pitam, da li postoji osoba bez koje ja ne bih mogla živeti? Hmmm….

Znala sam da to što sam postala, je vrednost. Znala sam da to kakva sam postala, je vrednost. I da to može biti pomoć onima kojima je potrebna. Jer sam u sebi pronašla svetlost i da trebam pokazati i drugima kako mogu.

Iz tog nekog razloga, ja sam bila jedan vikend u Mainzu. Da svoju svetlost ponudim drugima i da uzmu onoliko koliko im je potrebno. I verujem da jesu uzeli. Svako od njih, svako na svoj način.

A šta sam ja dobila?

Ja sam dobila saznanje o sebi, o tome da još imam raditi na tome da slobodno pokažem svoju vrednost. I da verujem sebi. Jer nekome je potrebno baš toliko i do tog nivoa. Da je iznad, ne bi razumeo.

Naučila sam da je potpuno ok slobodno pokazati svoju  ranjivost, i da se slobodno iskaže ako se osećamo  ranjeno – oni koji to razumeju, razumeće nas, oni koji ne, oni nam zaista nisi ni bitni…trenutno ili zauvek…

Jedna od retkih koji su sa naših prostora bili POZVANI da dodju u državu gde mnogi žele, je nekada sebi dozvolila puno nepoštovanja prema sebi. Mnogo rekla bih. Previše.

I kako god imao neko mišljenje o meni, ja sam bila u Mainzu, kao voditelj Access Bars obuke. Zato što sam JA bila tamo, 4 osobe su naučili nešto novo, dobili su konkretno znanje i medjunarodni certifikat da su Bars praktičari, i imaju alat da rade na razvoju sebe, da pomognu svojim dragim osobama ili da zarađuju za svoj život. To je njihov izbor. Ja sam svoje, što sam tada mogla, dala. Od srca. Iz duše.
I od srca i duše im se svakome od njih ponaosob zahvaljujem. Bez njih takvih ja danas ne bih ovo sve znala. 

I mada znam da će svako ovu priču razumeti na svoj način, što je i ok, ono što bih htela da iz ovoga izvučem, je to da sam neko ko je od razbijene usne stigao u drugu državu, u Mainz, kao gost, kao neko ko priča o jednom od puteva kako doći do svog života koji će voleti. Ono što bih htela da podvučem je da svaka žena zna da postoji način kako krenuti na put do stizanje sebe i kako se strah od napuštanja preokreće. Ljubav je ipak nešto drugo. I postoji. Svedok sam tome već skoro deceniju. I nekih drugih ljubavi takođe.

I ponosna sam na sebe.

I tek ću biti, na putu sam do sebe.
Idem svojim putem. 
Svi drugi putevi, koliko god veličanstveni bili, nisam JA.

I još nešto bitno. Ovo JA SADA, nisam iz moranja, iz mode, iz trenutnog hira. Ovo ja sam zato što u ovome uživam, zato što to volim, zato što znam tačno koliko sada mogu dati. A sledećeg momenta već, još više. Ili ću do kraja svog života uvek ostati na ovom nivou i davati ovoliko. Znam da je i to itekako dovoljno za mnoge divne duše koje ne znaju da uopšte mogu i bilo šta drugo do trpiti.

Život je uživanje, uživajmo ga.

“Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.”

slika preuzeta Ovde

Imate li i vi Sertifikat?

Blago meni, pa sam imala prilike svakodnevno slušati različite divne predavače o još divnijim i delotvornijim različitim tehnikama, metodama, učenjima… Mnogo volim taj period mog života, svakodnevno razvijati svoju svest prilazeći mu sa različitih tačaka gledišta. Za one koji ne znaju o čemu pričam, pričam o periodu avgust 2013. - april 2014., kao suosnivač internet emisije Tim Sinergija Jutarnja Kafa. Sada znate svi o čemu pričam.

Nakon tog aprila, neke od predavača koje sam upoznala u Sinergiji, pozvala sam da budu gosti predavači u mom gradu, Subotici. Mnogo sam sam uživala u toj misiji da Subotica bude centar dobre energije.

U emisijama sam dosta koristila svoje dotadašnje znanje, višegodišnjeg istraživanja i upijanja svega što mi je dolazilo pod ruku na temu kako je život zapravo zamišljen.

I tako, kroz to neko vreme, moje znanje na temu o ličnom razvoju se proširivalo, ne samo teoretski nego i iskustveno. Postalo je opipljiva moja promena. To potvrđuju oni koji me pozanju od pre-pre, pa od pre, pa od skoro sada.

Mnoogo mi se dopadalo kada se neko mogao pohvaliti da je Sertifikovan za ovo, i ono, pa onda i ono, a upravo radi da dobije Sertifikat i o onome. Nije mi bio akcenat na komadima Sertifikata, već na njihovom sadržaju, pogotovo ako su svojim svakodnevnim životom bili suština toga što piše na tim Sertifikatima.

Znam da znate o čemu pričam…

I htela i ja imati neki Sertifikat. Samo nisam znala koji. Zato što sam htela da to što tamo piše da sam kvalifikovana za nešto da to tako i bude zaista. Suštinski, ne samo formalno. Zato što ja ne volim da samo mašem nečime iza čega ne stojim.

E da…

Mnogo sam htela da pronađem  tehniku, metodu, učenje u kojem ću se ja osećati JA, čije osnove i čije vizije i misije se poklapaju sa mojima.  I pričala sam o tome sa svojim prijateljima. I pričala samam sa sobom o tome. I pitala se koje bi to učenje bilo ono pravo za mene. Ono u kome ću uživati, uživati i živeti ga a i uživati u prenošenju drugima.

I onda mi se, đavolčić jedan, pojavio. Ne, nisam se odmah skroz zaljubila. Završila sam obuku i postala Sertifikovana. Samo sam o tome dosta ćutala. Zato sto me zbunjivao. Zato što je bio toliko jednostavan, da se moj logički um sa sve svojim uverenjenjima i stavovima pobunio da tu nešto ne štima. Da nešto nedostaje.

Pa sam onda istraživala dalje. Obilato sam koristila internet. I dobri mili Facebook, i još bolji You tube, pa sajtovi, pa  mailovi koji stižu od kompanije,  pa razgovor sa onima koji već odavno jesu sertifikovani za ono za šta i ja.

I onda sam progledala. I onda sam videla svu divotu. I onda sam videla svu jednostavnost. I onda sam videla svu lakoću. Svu radost. Svo obilje koje se pojavljuje kao verni pratioc. Onda sam videla promene na drugima. Onda sam videla koliko je delotvorna, onda sam videla kolikom ogromnom broju ljudi širom sveta je živote promenio. Doslovce.

E onda je počeo meni da menja život. Za zauvek. Ne postoji način da ikada budem manje svesnija svega nego li što sam sada, ovog trenutka. Ne postoji način da se vratim nekadašnjim razmišljanjima, nekadašnjim reakcijama. Svaki dan mi se neka nova “sijalica upali”. Svaki dan je mrak sve manji i tanji.. Svaki dan mi se svest proširi za nekoliko jedinica toga čime se meri ljudska  svest.

Šta sam naučila? Naučila sam da je život lakši i lepši kada ne prosuđujem, ne osuđujem nikoga i ništa. Naučila sam da je život lakši i lepši kada nekoga i nešto ne deklarišem kao dobro ili loše, kao ispravno ili pogrešno. Bez svega ovoga pridodatog, sve je tako kako je. I zatražim, postavim pitanje “šta ja sa time što mi je, mogu da uradim?” I kada dobijem odgovor, krenem u delovanje. Svesno. I ako mi se u nekom koraku ne dopada taj izbor, dozvolim sebi, da ako mi to više nije lako, da stanem i krenem drugim putem. I ako opet I kada poželim promeniti svoj izbor, da to uradim, bez objašnjavanja. Samo zato što pratim sebe i šta je meni lako i radosno.

Znate, nekako zaboravljam kako je živeti u drami i traumi. Da, podsete me ljudi kako je, ali to više nije moja priča. Znam se od toga ograditi.

Znate, mnogo je lepše živeti kada je lakoća i radost svakodnevno prisutna. Pa naravno da nije svaki dan od početka do kraja takav, ali i kada nije, opet znam kako da mi i takvo stanje, bude za mene najveca lakoća i radost.

Jer i lakoća i radost su vrednosti koje su različite za svakoga od nas. I zato ja ne znam šta je za vas najbolje. Ali znam da vas pitam. I znam kako. I znam kako ćete do odgovora

Mnoooogo volim ACCESS CONSCEUSNESS. Zato što ima tačku gledišta na život koja je u meni prirodno. Zato što po njoj nismo pogrešni, zato što me ohrabruje da JA znam i da koristeći svoju svesnost mogu menjati sve što želim menjati. Zato što nema bitnijih i manje bitnijih među nama, sa jednim ili više sertifikata, od danas ili od pre dve decenije. Zato što je svakome dozvoljena mogućnost da slobodno otkrije u čemu je najbolji. Zato što je jednostavna, zato što mi potvrđuje da je u životu sve jednostavno. Iskustvima ljudi koji koriste njene alat i metode. Širom sveta. Imala sam priliku neke od njih i lično upoznati. I videti šta jesu i gde su bili nekada. I meni dovoljno.

A tek kada pogledam sebe, sebe od pre godinu i po dana i sada...

Mogu samo reći da mnooogo volim Access Consciousness.

Sa svim Sertifikatima koje sam u međuvremenu još dobila. 

Ponosno ih predstavljam svakome. 

I kako može još bolje od ovoga?

Brinuti se ili živeti? Pitanje je sad!

Brinem se zato što…

Kajem se, osećam grižu savesti zato što…

Žao mi je zato što…

Sigurna sam da ćemo na mesto ovih tačkica znati staviti dosta toga, bez nekog dužeg razmišljanja. Pa razloga za to barem ima koliko hoćeš (ili nećeš, hmmm…)

Iza svega ovoga, nalazi se šta?

Ogromna količina vremena i energije koju potrošimo na ova “kreiranja”. 

A iza toga, se nalazi da se sve to podrazumeva, zar to ne radi svako? Zar to nije normalno? Zaista, koliko li su samo nenormalni oni koji na brigu, kajanje i žaljenje i tugu ne troše vreme. Phhh…

A iza svega toga, stoji još nešto : nametnuto verovanje od ko zna koliko generacija unazad koje se tako pažljivo čuvano prenosi na svaku narednu, jer DOK SE BAVIMO sa ovakim stanjima nemamo vremena za živeti život i voleti ga, a osećamo negde u dubini da bi to tako trebalo…. Jer ako smo ok, pa čak ako još i uživamo u svom životu, kako onda neko može da utiče na nas, da nas usmerava u pravcu kojem ti drugi žele, kako mogu da imaju moć nad nama…I šta će onda oni jadni?

I da ne bi bili jadni, onda mi, zbog toga DA BI POKAZALI poštovanje i ljubav, radimo kako nam je sugerisano. Ooo, da, mislim ovde i na roditelje! I da, i na nas koji smo roditelji… !

I šta sada? Ima li kraja ? Ili je ovo to i tako će biti i na dalje?

Ooo, da ima kraja!

KADA?

Sada! Odmah sada! 

KAKO?

Zaustaviti se, skontati situaciju, pogledati je takvu kakva je, i IZABRATI da je tu kraj. I da biramo da od sada, svoje živote živimo (ne trošimo!) u otvorenosti na drugačije mogućnosti i izbore, na takve gde potpuno svesni biramo od sada pa nadalje imati lakoću i radost. Onu lakoću i radost koja je za nas to. Svakodnevno.

Nemoguće je? Da li ste probali pa znate da je nemoguće?

Jeste, ali bez rezultata? Probajte ponovo.

Jeste i imate rezultate? Uradite ponovo i ponovo i ponovo i uvek ponovo.

Ceo život se ne može iz korena promenti u par sekundi. Ali ono što može, da u par sekundi promenimo biranja, odnosno iz mora mogućnosti, šta biramo. Pojedinačno.

Sada vezano za doručak, sada za kako se obratiti osobi kraj nas, sada za promeniti frizuru, sada za krenuti na rekreaciju,sada za nazvati nekog svog dragog, sada za otići kod nekoga, sada za uzeti C vitamin, sada za poslati novi CV za posao, sada za očistiti dom, sada za proveriti svoje zdravstveno stanje, sada za reći deci da im verujemo i volimo bez obira na sve, sada za dati partneru više slobode i poverenja, sada za pokloniti nešto nekome ko neće vratiti nikako, sada za prihvatiti i zavoleti ono u čemu jesmo i što trenutno imamo, sada za prihvatiti i voleti SEBE! Dozvoliti da SEBE pokaze sebe, šta ga najviše raduje i u čemu najviše uživa! Ne brinite, SEBE nije egoista, neće štetiti drugima…Čak naprativ! Tek će tada SEBE biti doprinos! Drugima. Svetu. Sebi.

I tako svaki dan, po neki novi izbor i uskoro ćemo samo primetiti da smo u drugačijoj realnosti, gde se prihvata sve kako je i pita kako se i šta novo može birati, koje će dovesti do još više svega što volimo.

Ja probala to i funkcioniše. Hajde sada i vi.

Šta ćete izgubiti?

Pa hoćete, silna dobro poznata stanja brinjenja za nešto ili nekoga, pljuvanja po drugima, ogromne količine tuge zbog koječega, dobar deo stresa, depresije, bespomoćnosti…

A šta ćete dobiti?

Puno novih ovorenih vrata (mogućnosti) koje niste videli, niste znali ni da mogu postojati, puno osećaja zadovoljstva, zahvalnosti, ljubavi, dobrote, mira…

I ako izaberete promeniti život koji ne volite, tako se menja. Jednostavno. Bez puno filozofiranja i razmišljanja. Jednostavno se izabere da se bude u životu koji se voli, koji je lakoća i radost. Obilje, u svakom smislu, dolazi tada obilato. Jer obilje voli gde se voli.

Budimo MI sada, bez obzira koliko nam je godina, oni koji će sada prekinuti da naredne generacije budu sa naše strane upakovane u brigu, kajanje, žaljenje…

Bolje da ih ušuškamo u mogućnosti izbora da svako živi onakav život kakav on voli.

To onda preokreće realnost svih nas, sada, i u budućnosti.

I kako može još bolje od toga?

Kako Pobuditi Potencijale I Kreativnost U Sebi I Živjeti Životom Koji Volimo?

Novi tekst na sajtu http://www.sretnazena.com/2016/05/kako-pobuditi-potencijale-i-kreativnost.html

Kako Pobuditi Potencijale I Kreativnost U Sebi I Živjeti Životom Koji Volimo?

Stanimo ispred ogledala i gledajmo.Šta vidimo? U prvom momentu, naravno sebe. U drugom, vjerovatno da frizura ne stoji savršeno, ili je stomak iskočio, izdajica jedna, ili osmjeh nije ispred savršenih zuba, a možda se već i na licu pojavila neka bora ili se oklembesilo ili potamnilo ili smežuralo ili....

Pa onda u sljedećem, možda vidimo da nam je građa tijela na mamu, a nos i usta na tatu, a da imamo ruke i prste kao baka, pa je kvalitet kose na dedu, a stav i držanje tijela na strinu...ili tetku? Uhhh...

I onda, kada se krene sa analiziranjem  kako izgledamo i na koga ličimo, dolazimo do toga da najmanje ličimo na sebe. Zapravo, da li znamo kako to “sebe” izgleda i kakvo je? 

Određene reakcije na određene situacije i ljude smo također pokupili što od rođaka što od ljudi iz okoline. I razmišljanja i poglede na život.

I jeste, u pravu ste, mi smo svi dio svega što nas okružuje. Ipak, ko smo zaista? Kakvi smo zaista? Kakvi želimo biti zaista? Bez da obraćamo pažnju da li će se to svidjeti određenim nama bitnim ljudima čije nam je mišljenje bitno ? Ili možda čak se želimo svidjeti svima?

 Možemo li se zamisliti kakvi smo kada sve svoje što nismo,mi spustimo, odbacimo, otpustimo? I pokažemo se u potpunoj veličini i moćnosti i originalnosti i unikatnosti? Koliki bi onda bili?

Ja kada god jesam ono što jesam, osjećam slobodu i osjećam bezgranični prostor i osjećam neograničenost. 

I kao takva sam zaista “korisna” svijetu čiji sam dio. Znam to između ostalog i po ljudima oko mene, podstaknem i njih da budu što jesu ili mi se pojave ljudi koji to već jesu.

Sigurna sam da svi znamo onu misao, budi u svemu najbolji što možes biti, bilo da si pekar, frizer, menadžer, domaćica, pecaroš, bloger, motivacioni govornik, predsjednik, čistač...

Možete li zamisliti Vašu dušu koja zna šta je i koje uloge najviše voli da igra sa Vama u ovom tijelu? 

Kada spustimo postavljene vrijednosti koje zapravo i nisu naše vrijednosti nego smo ih prihvatili jer smo vidjeli da neki imaju baš te vrijednosti, kada ne određujemo koliko je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, nego samo jesmo?  I pitamo se “Šta sa time mogu uraditi?” Ili “Šta mi to govori a što ja ne vidim?” – onda ćemo videti šta zaista jesmo i u čemu smo najbolji i u čemu i na koji način možemo najdublji trag ostaviti, da smo bili prisutni...

Meni se uvijek novi svijet otvarao kada sam dozvolila sebi biti što jesam a ne kalupiti sebe po tuđim kalupima. 

 Novi svijet koji mi se raduje i spremno je da me prihvati i pomogne ako zatrebam pomoć. I kada god ubacim sebe u neki kalup koji nije moj, osjetim koliko sam umanjena. Koliko sam stisnuta i koliko ne vidim koliko i šta mogu. 

Pa da, naravno da se dešava. I onda, kada toga postanem svjesna, ispravim se i odbacim sa sebe onaj ogroman plašt ograničenja i pustim ga da ode, da se transformiše u energiju koja će biti pokretačka i koja daje lakoću i radost. Zbog koje kažem da živim život koji volim.

Zaista, da li stvarno mislite da treba da budete mnogo manji nego što zaista jeste? Zbog nekoga kome smeta što sebi dozvoljavate biti i moćni i veličanstveni? 

Kakvi bi bili kada bi se pokazali sviuetu šta sve znate i možete? 

Lagano, radosno, bez napora? 

Probudite potencijale i kreativnosti u sebi! Kao domaćica, kao doktor, kao baštovan, kao preduzetnik, kao savjetnik, kao....ono što jeste.

Živite život koji volite, zbog toga ste ovdje.

Meni je to “uspjelo”, i ako pitate, reći ću vam kako....