Od razbijene usne do Mainza

Jedan period mog života je obeležen i po malo grubljim milovanjima. Pa i razbijene usne. Ne, nije bilo da mi je usna visila, i nije bilo svakodnevno – blago meni! – ali je bilo.

I verovatno je neko sada začuđen, i verovatno neko prestrašen (“to se meni nikada ne bi moglo desiti”)  i verovatno je nekome sve to dobro poznato…i od svih tih divnih žena , koja god reakcija da im je, svako ima i svoj razlog i svoj izvor dopuštanja (nedopuštanja).

Moj je bio nedostatak vere u sebe i svoje ljudske vrednosti i kvalitete i strah. Od čega strah? Za nepoverovati, ali od napuštanja. Čak i takve (takvih) osoba koje se prema meni ophode na načine koji nije prijatan. U bilo kom smislu. Nije povređjivanje samo fizičko.

U tom periodu, kao amajlija podsećaonica na sebe, posetila me je i jedna bolest. Koja je trajala deceniju, i više. Ne baš bezazlenu. Dok nisam nadošla da i je i takvo ophođenje prema meni kao i baš ta bolest, zapravo samo “ubadanje prsta u oko” da progledam. Pa sam onda i progledala.

Usledilo je moje upijanje svakakvog učenja, znanja, čitanje knjiga, slušanje, gledanje, svakoga za koga sam znala da je nekada nešto veliko promenio u svom životu. Od bilo kakvog pada do neke određene visine stigao. Bila je to moja životna priča. Bio je to moj zov duše. Da se konačno pogledam i vidim ko sam zaista i kolika sam zaista i šta mogu, a šta nije moja priča.

Koliko sam samo napredaovala od tada! Kada sada pogledam na sebe u tom periodu!

I koliko sam ponosna na sebe što sam izdržala i ostala normalna kada su moje oboje dece, koji su tada imali 13 i 14 godina, otišli od mene 2500 km daleko. I kada smo se viđali 2-3 puta godišnje, ukupno godišnje maximum dva meseca. A bili do tada nerazdvojni. Onaj ko zna za taj osećaj nerazdvojnosti, zna…

Od tada se pitam, da li postoji osoba bez koje ja ne bih mogla živeti? Hmmm….

Znala sam da to što sam postala, je vrednost. Znala sam da to kakva sam postala, je vrednost. I da to može biti pomoć onima kojima je potrebna. Jer sam u sebi pronašla svetlost i da trebam pokazati i drugima kako mogu.

Iz tog nekog razloga, ja sam bila jedan vikend u Mainzu. Da svoju svetlost ponudim drugima i da uzmu onoliko koliko im je potrebno. I verujem da jesu uzeli. Svako od njih, svako na svoj način.

A šta sam ja dobila?

Ja sam dobila saznanje o sebi, o tome da još imam raditi na tome da slobodno pokažem svoju vrednost. I da verujem sebi. Jer nekome je potrebno baš toliko i do tog nivoa. Da je iznad, ne bi razumeo.

Naučila sam da je potpuno ok slobodno pokazati svoju  ranjivost, i da se slobodno iskaže ako se osećamo  ranjeno – oni koji to razumeju, razumeće nas, oni koji ne, oni nam zaista nisi ni bitni…trenutno ili zauvek…

Jedna od retkih koji su sa naših prostora bili POZVANI da dodju u državu gde mnogi žele, je nekada sebi dozvolila puno nepoštovanja prema sebi. Mnogo rekla bih. Previše.

I kako god imao neko mišljenje o meni, ja sam bila u Mainzu, kao voditelj Access Bars obuke. Zato što sam JA bila tamo, 4 osobe su naučili nešto novo, dobili su konkretno znanje i medjunarodni certifikat da su Bars praktičari, i imaju alat da rade na razvoju sebe, da pomognu svojim dragim osobama ili da zarađuju za svoj život. To je njihov izbor. Ja sam svoje, što sam tada mogla, dala. Od srca. Iz duše.
I od srca i duše im se svakome od njih ponaosob zahvaljujem. Bez njih takvih ja danas ne bih ovo sve znala. 

I mada znam da će svako ovu priču razumeti na svoj način, što je i ok, ono što bih htela da iz ovoga izvučem, je to da sam neko ko je od razbijene usne stigao u drugu državu, u Mainz, kao gost, kao neko ko priča o jednom od puteva kako doći do svog života koji će voleti. Ono što bih htela da podvučem je da svaka žena zna da postoji način kako krenuti na put do stizanje sebe i kako se strah od napuštanja preokreće. Ljubav je ipak nešto drugo. I postoji. Svedok sam tome već skoro deceniju. I nekih drugih ljubavi takođe.

I ponosna sam na sebe.

I tek ću biti, na putu sam do sebe.
Idem svojim putem. 
Svi drugi putevi, koliko god veličanstveni bili, nisam JA.

I još nešto bitno. Ovo JA SADA, nisam iz moranja, iz mode, iz trenutnog hira. Ovo ja sam zato što u ovome uživam, zato što to volim, zato što znam tačno koliko sada mogu dati. A sledećeg momenta već, još više. Ili ću do kraja svog života uvek ostati na ovom nivou i davati ovoliko. Znam da je i to itekako dovoljno za mnoge divne duše koje ne znaju da uopšte mogu i bilo šta drugo do trpiti.

Život je uživanje, uživajmo ga.

“Sve je suprotno od onoga kako izgleda i ništa nije suprotno od onoga kako izgleda.”

slika preuzeta Ovde

Imate li i vi Sertifikat?

Blago meni, pa sam imala prilike svakodnevno slušati različite divne predavače o još divnijim i delotvornijim različitim tehnikama, metodama, učenjima… Mnogo volim taj period mog života, svakodnevno razvijati svoju svest prilazeći mu sa različitih tačaka gledišta. Za one koji ne znaju o čemu pričam, pričam o periodu avgust 2013. - april 2014., kao suosnivač internet emisije Tim Sinergija Jutarnja Kafa. Sada znate svi o čemu pričam.

Nakon tog aprila, neke od predavača koje sam upoznala u Sinergiji, pozvala sam da budu gosti predavači u mom gradu, Subotici. Mnogo sam sam uživala u toj misiji da Subotica bude centar dobre energije.

U emisijama sam dosta koristila svoje dotadašnje znanje, višegodišnjeg istraživanja i upijanja svega što mi je dolazilo pod ruku na temu kako je život zapravo zamišljen.

I tako, kroz to neko vreme, moje znanje na temu o ličnom razvoju se proširivalo, ne samo teoretski nego i iskustveno. Postalo je opipljiva moja promena. To potvrđuju oni koji me pozanju od pre-pre, pa od pre, pa od skoro sada.

Mnoogo mi se dopadalo kada se neko mogao pohvaliti da je Sertifikovan za ovo, i ono, pa onda i ono, a upravo radi da dobije Sertifikat i o onome. Nije mi bio akcenat na komadima Sertifikata, već na njihovom sadržaju, pogotovo ako su svojim svakodnevnim životom bili suština toga što piše na tim Sertifikatima.

Znam da znate o čemu pričam…

I htela i ja imati neki Sertifikat. Samo nisam znala koji. Zato što sam htela da to što tamo piše da sam kvalifikovana za nešto da to tako i bude zaista. Suštinski, ne samo formalno. Zato što ja ne volim da samo mašem nečime iza čega ne stojim.

E da…

Mnogo sam htela da pronađem  tehniku, metodu, učenje u kojem ću se ja osećati JA, čije osnove i čije vizije i misije se poklapaju sa mojima.  I pričala sam o tome sa svojim prijateljima. I pričala samam sa sobom o tome. I pitala se koje bi to učenje bilo ono pravo za mene. Ono u kome ću uživati, uživati i živeti ga a i uživati u prenošenju drugima.

I onda mi se, đavolčić jedan, pojavio. Ne, nisam se odmah skroz zaljubila. Završila sam obuku i postala Sertifikovana. Samo sam o tome dosta ćutala. Zato sto me zbunjivao. Zato što je bio toliko jednostavan, da se moj logički um sa sve svojim uverenjenjima i stavovima pobunio da tu nešto ne štima. Da nešto nedostaje.

Pa sam onda istraživala dalje. Obilato sam koristila internet. I dobri mili Facebook, i još bolji You tube, pa sajtovi, pa  mailovi koji stižu od kompanije,  pa razgovor sa onima koji već odavno jesu sertifikovani za ono za šta i ja.

I onda sam progledala. I onda sam videla svu divotu. I onda sam videla svu jednostavnost. I onda sam videla svu lakoću. Svu radost. Svo obilje koje se pojavljuje kao verni pratioc. Onda sam videla promene na drugima. Onda sam videla koliko je delotvorna, onda sam videla kolikom ogromnom broju ljudi širom sveta je živote promenio. Doslovce.

E onda je počeo meni da menja život. Za zauvek. Ne postoji način da ikada budem manje svesnija svega nego li što sam sada, ovog trenutka. Ne postoji način da se vratim nekadašnjim razmišljanjima, nekadašnjim reakcijama. Svaki dan mi se neka nova “sijalica upali”. Svaki dan je mrak sve manji i tanji.. Svaki dan mi se svest proširi za nekoliko jedinica toga čime se meri ljudska  svest.

Šta sam naučila? Naučila sam da je život lakši i lepši kada ne prosuđujem, ne osuđujem nikoga i ništa. Naučila sam da je život lakši i lepši kada nekoga i nešto ne deklarišem kao dobro ili loše, kao ispravno ili pogrešno. Bez svega ovoga pridodatog, sve je tako kako je. I zatražim, postavim pitanje “šta ja sa time što mi je, mogu da uradim?” I kada dobijem odgovor, krenem u delovanje. Svesno. I ako mi se u nekom koraku ne dopada taj izbor, dozvolim sebi, da ako mi to više nije lako, da stanem i krenem drugim putem. I ako opet I kada poželim promeniti svoj izbor, da to uradim, bez objašnjavanja. Samo zato što pratim sebe i šta je meni lako i radosno.

Znate, nekako zaboravljam kako je živeti u drami i traumi. Da, podsete me ljudi kako je, ali to više nije moja priča. Znam se od toga ograditi.

Znate, mnogo je lepše živeti kada je lakoća i radost svakodnevno prisutna. Pa naravno da nije svaki dan od početka do kraja takav, ali i kada nije, opet znam kako da mi i takvo stanje, bude za mene najveca lakoća i radost.

Jer i lakoća i radost su vrednosti koje su različite za svakoga od nas. I zato ja ne znam šta je za vas najbolje. Ali znam da vas pitam. I znam kako. I znam kako ćete do odgovora

Mnoooogo volim ACCESS CONSCEUSNESS. Zato što ima tačku gledišta na život koja je u meni prirodno. Zato što po njoj nismo pogrešni, zato što me ohrabruje da JA znam i da koristeći svoju svesnost mogu menjati sve što želim menjati. Zato što nema bitnijih i manje bitnijih među nama, sa jednim ili više sertifikata, od danas ili od pre dve decenije. Zato što je svakome dozvoljena mogućnost da slobodno otkrije u čemu je najbolji. Zato što je jednostavna, zato što mi potvrđuje da je u životu sve jednostavno. Iskustvima ljudi koji koriste njene alat i metode. Širom sveta. Imala sam priliku neke od njih i lično upoznati. I videti šta jesu i gde su bili nekada. I meni dovoljno.

A tek kada pogledam sebe, sebe od pre godinu i po dana i sada...

Mogu samo reći da mnooogo volim Access Consciousness.

Sa svim Sertifikatima koje sam u međuvremenu još dobila. 

Ponosno ih predstavljam svakome. 

I kako može još bolje od ovoga?

Brinuti se ili živeti? Pitanje je sad!

Brinem se zato što…

Kajem se, osećam grižu savesti zato što…

Žao mi je zato što…

Sigurna sam da ćemo na mesto ovih tačkica znati staviti dosta toga, bez nekog dužeg razmišljanja. Pa razloga za to barem ima koliko hoćeš (ili nećeš, hmmm…)

Iza svega ovoga, nalazi se šta?

Ogromna količina vremena i energije koju potrošimo na ova “kreiranja”. 

A iza toga, se nalazi da se sve to podrazumeva, zar to ne radi svako? Zar to nije normalno? Zaista, koliko li su samo nenormalni oni koji na brigu, kajanje i žaljenje i tugu ne troše vreme. Phhh…

A iza svega toga, stoji još nešto : nametnuto verovanje od ko zna koliko generacija unazad koje se tako pažljivo čuvano prenosi na svaku narednu, jer DOK SE BAVIMO sa ovakim stanjima nemamo vremena za živeti život i voleti ga, a osećamo negde u dubini da bi to tako trebalo…. Jer ako smo ok, pa čak ako još i uživamo u svom životu, kako onda neko može da utiče na nas, da nas usmerava u pravcu kojem ti drugi žele, kako mogu da imaju moć nad nama…I šta će onda oni jadni?

I da ne bi bili jadni, onda mi, zbog toga DA BI POKAZALI poštovanje i ljubav, radimo kako nam je sugerisano. Ooo, da, mislim ovde i na roditelje! I da, i na nas koji smo roditelji… !

I šta sada? Ima li kraja ? Ili je ovo to i tako će biti i na dalje?

Ooo, da ima kraja!

KADA?

Sada! Odmah sada! 

KAKO?

Zaustaviti se, skontati situaciju, pogledati je takvu kakva je, i IZABRATI da je tu kraj. I da biramo da od sada, svoje živote živimo (ne trošimo!) u otvorenosti na drugačije mogućnosti i izbore, na takve gde potpuno svesni biramo od sada pa nadalje imati lakoću i radost. Onu lakoću i radost koja je za nas to. Svakodnevno.

Nemoguće je? Da li ste probali pa znate da je nemoguće?

Jeste, ali bez rezultata? Probajte ponovo.

Jeste i imate rezultate? Uradite ponovo i ponovo i ponovo i uvek ponovo.

Ceo život se ne može iz korena promenti u par sekundi. Ali ono što može, da u par sekundi promenimo biranja, odnosno iz mora mogućnosti, šta biramo. Pojedinačno.

Sada vezano za doručak, sada za kako se obratiti osobi kraj nas, sada za promeniti frizuru, sada za krenuti na rekreaciju,sada za nazvati nekog svog dragog, sada za otići kod nekoga, sada za uzeti C vitamin, sada za poslati novi CV za posao, sada za očistiti dom, sada za proveriti svoje zdravstveno stanje, sada za reći deci da im verujemo i volimo bez obira na sve, sada za dati partneru više slobode i poverenja, sada za pokloniti nešto nekome ko neće vratiti nikako, sada za prihvatiti i zavoleti ono u čemu jesmo i što trenutno imamo, sada za prihvatiti i voleti SEBE! Dozvoliti da SEBE pokaze sebe, šta ga najviše raduje i u čemu najviše uživa! Ne brinite, SEBE nije egoista, neće štetiti drugima…Čak naprativ! Tek će tada SEBE biti doprinos! Drugima. Svetu. Sebi.

I tako svaki dan, po neki novi izbor i uskoro ćemo samo primetiti da smo u drugačijoj realnosti, gde se prihvata sve kako je i pita kako se i šta novo može birati, koje će dovesti do još više svega što volimo.

Ja probala to i funkcioniše. Hajde sada i vi.

Šta ćete izgubiti?

Pa hoćete, silna dobro poznata stanja brinjenja za nešto ili nekoga, pljuvanja po drugima, ogromne količine tuge zbog koječega, dobar deo stresa, depresije, bespomoćnosti…

A šta ćete dobiti?

Puno novih ovorenih vrata (mogućnosti) koje niste videli, niste znali ni da mogu postojati, puno osećaja zadovoljstva, zahvalnosti, ljubavi, dobrote, mira…

I ako izaberete promeniti život koji ne volite, tako se menja. Jednostavno. Bez puno filozofiranja i razmišljanja. Jednostavno se izabere da se bude u životu koji se voli, koji je lakoća i radost. Obilje, u svakom smislu, dolazi tada obilato. Jer obilje voli gde se voli.

Budimo MI sada, bez obzira koliko nam je godina, oni koji će sada prekinuti da naredne generacije budu sa naše strane upakovane u brigu, kajanje, žaljenje…

Bolje da ih ušuškamo u mogućnosti izbora da svako živi onakav život kakav on voli.

To onda preokreće realnost svih nas, sada, i u budućnosti.

I kako može još bolje od toga?

Kako Pobuditi Potencijale I Kreativnost U Sebi I Živjeti Životom Koji Volimo?

Novi tekst na sajtu http://www.sretnazena.com/2016/05/kako-pobuditi-potencijale-i-kreativnost.html

Kako Pobuditi Potencijale I Kreativnost U Sebi I Živjeti Životom Koji Volimo?

Stanimo ispred ogledala i gledajmo.Šta vidimo? U prvom momentu, naravno sebe. U drugom, vjerovatno da frizura ne stoji savršeno, ili je stomak iskočio, izdajica jedna, ili osmjeh nije ispred savršenih zuba, a možda se već i na licu pojavila neka bora ili se oklembesilo ili potamnilo ili smežuralo ili....

Pa onda u sljedećem, možda vidimo da nam je građa tijela na mamu, a nos i usta na tatu, a da imamo ruke i prste kao baka, pa je kvalitet kose na dedu, a stav i držanje tijela na strinu...ili tetku? Uhhh...

I onda, kada se krene sa analiziranjem  kako izgledamo i na koga ličimo, dolazimo do toga da najmanje ličimo na sebe. Zapravo, da li znamo kako to “sebe” izgleda i kakvo je? 

Određene reakcije na određene situacije i ljude smo također pokupili što od rođaka što od ljudi iz okoline. I razmišljanja i poglede na život.

I jeste, u pravu ste, mi smo svi dio svega što nas okružuje. Ipak, ko smo zaista? Kakvi smo zaista? Kakvi želimo biti zaista? Bez da obraćamo pažnju da li će se to svidjeti određenim nama bitnim ljudima čije nam je mišljenje bitno ? Ili možda čak se želimo svidjeti svima?

 Možemo li se zamisliti kakvi smo kada sve svoje što nismo,mi spustimo, odbacimo, otpustimo? I pokažemo se u potpunoj veličini i moćnosti i originalnosti i unikatnosti? Koliki bi onda bili?

Ja kada god jesam ono što jesam, osjećam slobodu i osjećam bezgranični prostor i osjećam neograničenost. 

I kao takva sam zaista “korisna” svijetu čiji sam dio. Znam to između ostalog i po ljudima oko mene, podstaknem i njih da budu što jesu ili mi se pojave ljudi koji to već jesu.

Sigurna sam da svi znamo onu misao, budi u svemu najbolji što možes biti, bilo da si pekar, frizer, menadžer, domaćica, pecaroš, bloger, motivacioni govornik, predsjednik, čistač...

Možete li zamisliti Vašu dušu koja zna šta je i koje uloge najviše voli da igra sa Vama u ovom tijelu? 

Kada spustimo postavljene vrijednosti koje zapravo i nisu naše vrijednosti nego smo ih prihvatili jer smo vidjeli da neki imaju baš te vrijednosti, kada ne određujemo koliko je nešto dobro ili loše, ispravno ili pogrešno, nego samo jesmo?  I pitamo se “Šta sa time mogu uraditi?” Ili “Šta mi to govori a što ja ne vidim?” – onda ćemo videti šta zaista jesmo i u čemu smo najbolji i u čemu i na koji način možemo najdublji trag ostaviti, da smo bili prisutni...

Meni se uvijek novi svijet otvarao kada sam dozvolila sebi biti što jesam a ne kalupiti sebe po tuđim kalupima. 

 Novi svijet koji mi se raduje i spremno je da me prihvati i pomogne ako zatrebam pomoć. I kada god ubacim sebe u neki kalup koji nije moj, osjetim koliko sam umanjena. Koliko sam stisnuta i koliko ne vidim koliko i šta mogu. 

Pa da, naravno da se dešava. I onda, kada toga postanem svjesna, ispravim se i odbacim sa sebe onaj ogroman plašt ograničenja i pustim ga da ode, da se transformiše u energiju koja će biti pokretačka i koja daje lakoću i radost. Zbog koje kažem da živim život koji volim.

Zaista, da li stvarno mislite da treba da budete mnogo manji nego što zaista jeste? Zbog nekoga kome smeta što sebi dozvoljavate biti i moćni i veličanstveni? 

Kakvi bi bili kada bi se pokazali sviuetu šta sve znate i možete? 

Lagano, radosno, bez napora? 

Probudite potencijale i kreativnosti u sebi! Kao domaćica, kao doktor, kao baštovan, kao preduzetnik, kao savjetnik, kao....ono što jeste.

Živite život koji volite, zbog toga ste ovdje.

Meni je to “uspjelo”, i ako pitate, reći ću vam kako....

Tim od kojeg se zidovi protresu

Kakvi su to ljudi oko mene? Kažu da, 5 ljudi sa kojima si svakodnevno u kontaktu predstavljaju zapravo tebe.  

I onda sam se dala razmišljati...o petoro ljudi sa kojima sam ja, SADA, U PRVOJ POLOVINI 2016.godine u kontaktu...

Ako pogledam moju PORODICU, sa kojima sam naravno u kontaktu, vrlo zanimljivo da u svakome od njih ima delova mene... Što sam pametna! Kako i ne bi bilo, kada smo zajedno, pa poprimamo jedni od drugih određene tikove, gestove, ponašanja, reagovanja i tako dalje... I većini je to ok, zapravo, to je normalno!

A ja se dala razmišljati, koliko smo MI zapravo BAŠ MI? Mislim, kakvi bismo bili, da smo zaista ono što jesmo, bez da pokupimo od drugih određene njihove delove? Jel Vam palo na pamet nekada da se upitate?  

Vidite, Access Consciousness, koju predstavlja grupa ljudi (zapravo to “grupa” je dosta fina cifra) koji su po celom svetu, već odavno koriste jednu tehniku, jedan alat, koji se zove Biomimetička Mimikrija. Tu se radi o jednom procesu da prestanemo oponašati bilo koga, iz jednog razloga, a to je da bi mi sami imali VIŠE SLOBODE biti ono što mi uistinu jesmo. E da, čuvena mimikrija....

No, ovo su samo moja razmišljanja...

I onda, počnem razmišljati o ljudima koji nisu moja porodica, ko su oni?

I nailazim na...takve moćne, fenomenalne osobe da mi se celo telo protrese kada pomislim na njih! Moja ekipa sa kojom sarađujem. Gde jedni od drugih učimo, dajući svako od nas ono u čemu je najbolji.

Pre nekoliko godina, sa mojom divnom dusom E. pričali smo i sanjarili o timu ljudi sa kojima ćemo biti okruženi i rekli smo tada: Imaćemo takav tim od kojih će se i zidovi protresti!

Sanjarila sam o tome i čekala da ih upoznam. I povremeno bila otvorena za to a ponekad baš i ne. Znala sam se nekada zatvoriti i sklupčati u svoju ljušturu i biti tamo ubeđena da sam zaštićena od svih mogućih povređivanja. Bilo koje vrste. Hehe...

E. je bila otvorenija i mimo mene je dozvoljavala da joj u život ulaze osobe sa kojima ima tim od kojeg se i zidovi protresu. Gledajući je tokom ovih godina i videći gde je i kako živi, meni dovoljno da joj verujem.

U nekom momentu između mog otvaranja i zatvaranja, osetila sam da sve manje imam potrebu ulaziti u kobojagi moju “odbrambenu” ljušturu. Upoznala sam sebe. Shvatila se i prihvatila se. I bila spremna videti ko su ti ljudi koji će biti moj tim od koje se i zidovi protresu.

Pojavila se A. Divota prava, koliko mi je samo bila potrebna kada je baš trebalo i tu je i dalje. Svakodnevno me izdigne za stepenicu više. Nekada i za nekoliko stepenica odjednom.

Na nekoj stepenici sam upoznala i divnu, divnu M. Konekcija na Čudesa direktna. Nisam znala da postoji zaista, i kako u ovoj realnosti izgleda, samo sam je prizivala....u svojim razmišljanjima, u svojim Čudesnim svakodnevnim pitanjcima... Kada sam je upoznala, potvrdila je odgovor na jedno od Čudesnih pitanjaca “Koje su to beskonačne mogućnosti za koje još ni ne znam da postoje?” Kada vidim šta je već sve za mene uradila, meni i više od dovoljno da joj verujem.

Kada mi se pojavila u životu S. bila sam zatečena zašto je od svih ljudi ovoga sveta odabrala baš mene da mi pomogne popeti se na neke stepenike lakše i radosnije. Penjanje stepenica sa njom je zabavno. Ona zna dobro i put i način. Kada vidim gde je, verujem joj. Meni dovoljno.

B. mi je ušla u život jer sam htela imati oko sebe osobu baš takvu. Koja voli da radi, ma ne voli, koja UŽIVA da radi, ono što ja baš i ne volim a kamoli uživam. A potrebno je, jer stepenica ima još. I baš je fora kada se nekoliko njih preskoče iz jednog zaleta!

I pored ovih petoro ljudi, svakodnevno nailazim na još divnih osoba, međusobno budemo doprinos, na kraće ili duže vreme, ali bez njih, moja REALNOST bi bila siromašnija. I nekako sam sigurna, i njihova bez mene.

ZAŠTO sam sve ovo napisala? I KOME OVO MOŽE DA KORISTI kada mnogi ne znate ni mene a još manje osobe koje su iza početnih slova njihovog imena?

Evo zašto !

- Da i na ovaj način izrazim svoju ZAHVALNOST što jesu baš to što jesu i što su takvi kakvi su, deo baš mog života.

- Da znate, da nekada nisam imala oko sebe osobe sa kojima je život stalno nadahnuće i rast i radost i lakoća. NISU MI SE DESILI PREKO NOĆI, ALI SU SE DESILI!

KADA?

Onda kada sam odbacila svoje odbrambene ljušture i pokazala se takvom kakvom sam, i da mi treba pomoć. Jer neke stvari ne znam kako. Jer neke stvari ne razumem. Jer ne mogu sve sama. Jer mi je nekada teško sa svojim msilima. Jer mi je draže da POKAŽEM svoje”slabosti” nego da se PRETVARAM koliko sam “čvrsta i jaka” ko zemlja.

Hmmm...ko zemlja....zar ta čvrsta i jaka zemlja nije upravo i ta zemlja koja dozvoli da iz njenih pukotina iznikne svakojaki cvetić koji je odlučio da “probije” tu čvrstu zemlju? Valjda zato što zna da će tako zajedno, svet biti lepše mesto za život....

Ljudi dragi, šta ako pokažete svoju ranjivost? Da li ste sigurni da ćete tada biti još više ranjeni? Ili dovoljno sebe ranjavate štiteći se od koječega i kojekoga...

Kako mogu biti doprinos Vašoj realnosti? 

Ko to tamo štrči: želite li biti sretni ili "neko iz mase"?

Moje gostovanje na sajtu Sretna žena - zato što JESAM, i sretna i žena...
Uživanje je BITI SVOJ !
Hvala Danijela Jokić-Vaislay što si me pozvala da budem deo "Arabella - Magazin za sretnu ženu"

 http://www.sretnazena.com/2016/05/ko-to-tamo-strci-zelite-li-biti-sretni.html

Rodila sam se da vjerujem kao većina, toliko slična sa svim ostalima a opet toliko različita od ostalih. Vjerujem da je u tome dostojanstvenost našeg postojanja. Zapravo, jedna od dostojanstvenosti...

Odrastala sam kao i većina, u nekim stvarima i situacijama vrlo slično kao i ostali, a u nekim baš potpuno drugačije. Verujem da je i jedno i drugo ostavilo traga u mom životu. Rekla bih, isto kao i većini nas.

Većina želi da se ne izdvaja iz gomile, pa sam i ja tako htjela. Ne štrčeći. Zlatna sredina, u svemu idealno. Istinito ili ne, sada već znam da to uopšte nije bitno. Bitno je da li smo u toj zlatnoj sredini ili ispod ili iznad nje, MI sami, sretni i zadovoljni i u miru sa sobom.

Štrčala sam jako, na primjer, jer sam bila jedna od rijetkih kojoj su se roditelji razveli, tamo na polovini 70-tih godina prošlog vijeka. Teško sam se sa time mirila, zbog toliko razloga... Ne ulazim sada u detalje, davno bilo, a i nema koristi “u sitna crijevca” prevrtati nešto što je bilo davno. Barem ja tako mislim...

Onda sam štrčala zato što sam vjerovala u ljubav i dobrotu prijatelja, drugara, ma rekla bih svih, više nego ostali. Tako mi se činilo tada. I to me uvijek nekako klepalo po srcu i ranjavalo, rekla bih više nego većinu. Kasnije sam skontala da sam najmanje ja prihvaćala sebe i svoju situaciju i samim tim ni sebe nisam baš nešto voljela. Nisam baš nešto nalazila razloga zašto bih...

Onda sam se pred kraj prošlog vijeka, i ja razvela. Još uvijek sam dosta drugačija u odnosu na okolinu, žene su sklanjale svoje muževe od mene, oženjeni su me saletali, a ja sam tražila sebe... bila sam baš drugačija od većine. Ili barem, što je moja situacija ljubavne priče u braku bila jasno pokazana kakva je. Kasnije su se masovno oko mene razvodili. U tome sam bila u zlatnoj sredini neko vrijeme...

Onda sam ja prije skoro decenije, spojila moj život sa Njegovim, na skroz drugi način od većine, štrčala sam ponovo. Kroz jedno od mojih najtežih perioda u životu, bio je tu, bez da se posebno mješa, samo je tu... sada znam kao podrška, kao neko ko me prihvata i voli takvu kakva sam, kao ruka koja će pridržati kada zatreba, kao neko ko me čuva.. ne posesivno i ne gušeći, lagano, sa povjerenjem u mene, u sebe, u nas...

Ne kažem da nema takvih ljubavi i još možda i većih i ljepših i glamuroznijih, meni je OVO bilo potrebno. 

Da u odnosu na bivšeg partnera, koji mi je (i još uvijek to radi) pokazivao kako ne trebam, On mi pokazuje kako trebam. U međuvremenu smo od ispod minusa (u svemu) napravili solidno stanje (u svemu). Neki i zavide. Meni. I njemu. I nama. 

Štrčala sam i sa svojom bolešću koja mi se odjednom zadesila. Nije bila uobičajena. Mnogo nisam voljela sebe zbog toga. Kada sam se zavoljela (imala sam “sreću”, pa sam imala svoje pomagače u tome) i bolest je prošla. Neuobičajeno za ostale. A ja sam znala da sam sada svoja. 

U međuvremenu sam, za ovih mojih skoro 5 decenija života, naučila da se ljubav ne traži u drugima i drugim mjestima i situacijama, već prije svega u sebi, u svom domu, u svojim situacijama. 

Kada se tu na ovim mjestima pronađe, onda tek sve ima onog pravog smisla zašto smo se jednog dana rodili. 

Zašto smo nekada jako štrčali i bili jako na meti svega što ljubav nije. 

U ljubavi nema štrčiš i ne štrčiš. U ljubavi nema dobar si i nisi. U ljubavi nema ispravno si uradio ili nisi. U ljubavi jednostavno JESI. Jesi ti sam. Jesmo mi svi. I svi smo jedno. Svi smo ljubav.

Ko tu sada zapravo štrči, onaj koji jeste ljubav ili onaj koji nije? Rekla bih, najviše štrči onaj koji nije ono što uistinu jeste. Dok glumatamo i pokušavamo oponašati neke osobe, biti kao oni, mi tada najviše štrčimo. Ali ne u masi, nego u nama samima. Nešto bode i stiska i guši i zapinje i gnječi i svašta nešto u nama, samo zato što Duša naša, naša Anima, prepoznaje da to nije to. 

Bila sam nebrojeno puta u toj ulozi. I bila isto tako nebrojeno puta i u ulozi da sam ja Ja. Znate po čemu ih razlikujem? Po osjećaju. 

Po osjećaju lakoće i mira i zadovoljstva, kada sam ja Ja. U sebi, u duši. Tada sam i veličanstvena i moćna i ne osjećam nikakve prepreke niti kočnice niti granice mogućnosti. Tada osjećam ljubav u sebi, onu pravu, istinsku, izvornu. Koja ne štrči. Koja jeste. Veličanstvena i moćna.

Želim svima Vama da budete ono što jeste, uistinu. Tada će Vas primjetiti i obratiti Vam se osobe za koje ni ne znate da su na istoj planeti kao i Vi. Njihova obraćanja biće u pravcu još većeg rasta onog što ste Vi. I njihovog naravno, zato što su to što jesu. I taj rast će imati za osnovu ljubav i zadovoljstvo i lakoću i sreću i mir. A šta može iz toga da izraste?