Razmišljam tako (što je dobro, znači da koristim mozak kada ga već imam, hihihi) koliko ljudi provode vremena u življenju sa okovima prikačenih za sebe. I koliko još troše vremena za preživljavanje ponovo svega toga u prepričavanjima svega toga. I koliko se tu energije potroši, svoje energije, i onda i energije svih uključenih u tu priču, svih u svojoj okolini. Često se završava sa “Ma šta ćes, tako je i ne može drugačije” ili “Ma ja sam takav i to mi je” i tako... Ili što je recimo bolja varijanta, sa “Ma biće to sve dobro” ili “Daće Bog”, međutim, na to se odvoji vrlo kratko vremena i mnogo manje energije. Valjda ne preostane ništa više nakon iscrpljućeg dela elaboriranja šta sve steže i stiska i davi i ždere i uništava.
Access Consciousness me je naučio da ne procenjujem i ne kategorizujem ni na dobro ni na loše ili ispravno i pogrešno, i hvala mu na tome, neizmerno. Mnogo mi je olakšao život. Zato ne želim ni o ovome gore napisano da prosuđujem. Želja mi je nešto drugo, želja mi je da se zajedno upitamo: Šta nam to svima donosi? Donosi li nam mir i spokoj i zadovoljstvo? Činimo li time dobro za svet, za čovečanstvo, za nekoga? Ako da, izvolimo nastaviti tako. Međutim, često ne bude baš tako.
Osećam kao neku grehotu u današnje vreme globalnog delenja raznih alata i tehnika i metoda za lakši i radosniji život, ne koristiti ih. Dostupnost svakome prema želji i mogućnostima. Besplatno uživo ili preko internet veza ili sa novčanom nadoknadom, uživo ili preko internet veza. Obilje mogućnosti, obilje izbora. I tehnika i predavača.
Imamo parkiranu biciklu pred kućom, znamo je voziti, a mi ipak, uvek, svugde idemo pešice. Ne kažem da je pešice loš način, ali ako želimo brže i lakše stići, biciklom je lakše.
Načini i alati su nam dostupni. Znamo i kako se koriste. A mi ih ne koristimo. I dalje hodamo pešice, usput gunđajući i žaleći se koliko je teško i naporno i kako nas sve boli….i čak dodamo i da je lako onima koji brže stižu tamo gde i mi želimo stići. A ne vidimo “delić” da ONI VOZE BICIKLU. Isto takvu kakvu i mi imamo, samo je ne koristimo. Ne koristimo zato što ne želimo. Možda iz straha da ne padnemo. Jer šta će biti ako padnemo pred svima? A šta će biti ako ne padnemo? Možda čak strah i od toga? Strah šta ako uspemo? Zanimljivi su ti strahovi...od silnih strahova da se odbranimo, podigli smo silne zidove, dobro se uz njih pričvrstili okovima i kao bezbedni smo tako. A u nama se sve urušava, nevidljivo spolja ali iznutra, bez životne radosti, sve otkazuje. Zašto biramo zidove i okove?
Hajdemo, sada, ovog momenta, zastati i na nekoliko trenutaka spustiti sve zidove oko nas i otključati se od svih okova, i dubokim udahom raširiti pluća i osetiti kako se izdižemo i povećavamo...Oseća se razlika?
A tek kada zamislimo da umesto bicikle koristimo automobil? Ili avion? Kakav bi nam bio život tada? Huuuu....Ako ne znamo voziti, potražimo pomoć onih koji znaju. Usudimo se zatražiti i pitati one koji znaju i pri tome se ne osećajmo manjim i lošijim, nego naprotiv, otvorenima i željnima novih saznanja. I željnima dostizanja novih visina. Sa lakoćom i radošću.
Pružam vam svima mogućnost ako želite da putujemo zajedno, da mi se obratite, biće mi zadovoljstvo da Vam prenesem sve metode koje zaista mogu biti od koristi i pomoći Vam na Vašem životnom putovanju. Potrudiću se da postanu deo Vas i da njihovo korišćenje postane prirodni deo Vašeg života. Jer to i jesu. Prirodni deo nas, koji nam je dat prvim udahom i biće do zadnjeg izdaha. Izaberimo svakodnevnu lakoću i radost i obilje. Ja jesam....hajdemo zajedno, pružam vam obe moje ruke da se zajedno konektujemo na Čudesa.
Šta je sve još moguće što sada još ne možemo da vidimo?
No comments:
Post a Comment